Велики Гетсби је у ствари Рус

„’Горски’ осваја Лондон на јуриш!”, стоји у излогу једне лондонске књижаре, поред примерака новог романа „Горски” књижевнице нашег порекла Весне Голдсворти, која већ три деценије живи у овом граду, (првог романа поред осталих жанрова у којима се опробала). Ова књига у Великој Британији појавила се 9. априла, и од тада не престаје да заокупља пажњу јавности. Чак је међу стотинама романа управо ово дело изабрано за двонедељно серијско читање, на Би-Би-Сијевом Радију 4. Поред српског издања у „Геопоетици”, у преводу саме ауторке, „Горски” већ живи на холандском, италијанском, шпанском, немачком, шведском, бугарском, естонском... Настанак „Горског” инспирисао је роман Френсиса Скота Фицџералда „Велики Гетсби”, али сада је Гетсби Горски – пребогати Рус, Јеврејин, приповедач је Србин, нова Дејзи – руска лепотица Наталија удата за Британца, а њен „коуч” бивша бугарска гимнастичарка. Горски је поштовалац књижевности, тако да овом књигом дефилују руски класици. „Годинама је у мени сазревала идеја да напишем роман о савременом Лондону и његовим словенским становницима, крећући се у близини места где је живео Милош Црњански. Ово дело је и сатиричан поглед на Лондон, на оне Британце који раде за руске богаташе, као и на стари енглески свет који полако нестаје”, каже Весна Голдсворти, уз дубоко уверење да је „Велики Гетсби” одувек био књига велике страсти...Доба у којем је Фицџералд стварао припадало је изгубљеним генерацијама између два светска рата. На који начин и ваши јунаци припадају новим нараштајима изгубљених генерација?

То је једна од главних тема романа. Никола, мој приповедач говори о томе како је у једном тренутку побегао из Београда, почетком деведесетих, избегавајући регрутацију, како је негде у Амстердаму покушавао да нађе запослење, а затим отишао у Лондон, где је неколико година радио као дадиља, са докторатом из енглеске књижевности. Мој јунак каже: „Они који говоре о Фицџералду и Хемингвеју као о изгубљеној генерацији немају појма шта значи изгубљеност.” То сам питање у ствари имала на уму док сам писала роман. Прво, мислим на оне који су десетак година млађи од мене, и који су деведесетих отишли из Србије на све стране. Али, постоји и та изгубљеност људи који у Лондон дођу са великим сновима, и који се нађу у потпуно неочекиваним ситуацијама. Оно што је парадоксално у ствари, а за шта је потребно истанчано читање, јесте да је и милијардер Горски, који је центар романа, такође, припадник изгубљене генерације. Он је зарадио огроман новац у Јељциново време, али га то није усрећило. У роману постоје делови у којима се он присећа Русије из осамдесетих година 20. века, али не жели да се та Русија врати. Носталгију осећа зато што је човек без корена.

„Горски” је омаж љубави према књижевности, као и словенској души. Да ли у дубљем слоју књиге постоји и наличје словенског, јер се поред везе са Србијом „руском” Гетсбију негде приписује и трговина оружјем?

Предност писања романа и јесте у тој полифонији, где сам више различитих гласова и погледа на свет уткала у исту причу. Ту постоји романтична прича у којој Горски одлази да обиђе капелу Рајевског на југу Србије зато што сматра да чини част српском народу. У исто време се не зна откуда долази тај његов велики новац. Покушала сам да пишем о стереотипима на начин на који сам то радила у књизи „Измишљање Руританије: империјализам маште”, само што се сада према овом проблему односим практично. То ми је пријало зато што сам схватила да не морам да износим свој став, и да су моји јунаци ти који заступају различита гледишта. Мајка Горског је комуниста старог кова, којој не прија што је њен син толико богат, и ја у тој ситуацији не морам да будем ни на чијој страни.

На који начин у вашем роману живи и „Роман о Лондону” Милоша Црњанског?

„Горски” је на неки начин индиректна паралела „Роману о Лондону” Црњанског. Мислим да је генерација српских емиграната после Другог светског рата била јединствена, више него што је то ова генерација деведесетих, која се у егзилу нашла стихијски. Николу, наратора у „Горском” упоредила сам са Камијевим јунацима који су отуђени од себе самих. Он је тинејџер, чак и у четрдесетим, као да осећа да је свако опредељење погрешно, а уз такву дистанцу ствара и супериорност. Та игра супериорности и инфериорности врло је типична за моју генерацију.

Јунаке „Великог Гетсбија” оживели сте уз нови културолошки, национални, политички, па и историјски подтекст. Да ли се они сада могу тумачити и као „ходајуће идеје”?

Вероватно се у мом роману осећа да сам првобитно писала културне студије. Међутим, за „Горског” се може рећи да је роман-идеја. Размишљала сам о томе шта ће моји јунаци да кажу, пре него што сам одлучила шта ће да ураде.

Чини се да је у „Горском”, као и у „Гетсбију”, важан онај припремани поновни сусрет бивших љубавника. Зашто сте се одлучили да се Наталија и Горски сретну управо у књижари?

Тај део написала сам за своју душу. Била ми је потребна једна романтична епизода, поред доминантне сатире. Књижевни критичар „Тајмса” написао да је „Горски” хладнији на позитиван начин од „Гетсбија”, у смислу да је слика Лондона допадљива, али да је срце романа у љубавној причи. Сусрет у књижари је много више аутобиографски него што смем да признам. Приповедач Никола, има посао о коме ја као универзитетски професор могу само да сањам. Руске љубавнике уводим у атмосферу књижаре, и да би он ступио на сцену. Недавно сам стекла и филмског агента, и том приликом сам чула да је ово једна од „најфилмичнијих” сцена у роману.

Да ли сте давањем улоге приповедача српском јунаку, у једној интернационалној средини светске метрополе, поново дали на значају српској култури, као што сте је представили прошле године у Британској библиотеци у Лондону?

Био ми је и циљ да пишем о Србији из једног помало неочекиваног угла, али тиме можда и прихватљивијег за британског читаоца. Ово није историја Србије, нити есеј о њој, али у том систему вредности о којима пишем доносе нешто ново. Проткала сам много детаља из новије српске историје. У оквиру манифестације „Балкански дан” у Британској библиотеци, представљено је специјално издање часописа за компаративну књижевност „Васафири”, који сам уредила и потпуно посветила књижевности југоисточне Европе. У организацији је учествовао и издавач „Истрос букс”, а од британског Уметничког савета, добили смо стипендију за организовање манифестације. Посета те вечери превазишла је наша очекивања, било је чак 250 посетилаца у Британској библиотеци, а половина њих пре тога није се интересовала за Балкан.

Марина Вулићевић