Корупција–смрт за демократију

Перуански нобеловац Марио Варгас Љоса јуче је гостовао у београдском Институту Сервантес и разговарао са новинарима, после боравка у Црној Гори и успешне књижевне вечери у Новом Саду. Поред Института Сервантес, домаћин познатог писца била је и издавачка кућа „Лагуна“, која је објавила дванаест књига Мариа Варгаса Љосе, а међу најновијима код нас и његове мемоаре „Риба у води“. У овом делу, Варгас Љоса описао је своја сећања из младости, као и време до године 1958. када напушта Перу и одлази за Европу. У другом току мемоара Варгас Љоса говори о разлозима због којих се кандидовао за председника у Перуу. После пораза у овом подухвату, Варгас Љоса је средином јуна 1990. године отпутовао за Европу, чиме је започео нови животни период у потпуности посвећен књижевности.

Имајући у виду то да је био и политички ангажован, као и сижее његових романа који говоре о тоталитарним режимима, друштвеној неправди, али и обичним људима који се свакодневно боре са законима моћних, новинари су познатом писцу постављали питања углавном везана за политичку и друштвену ситуацију у свету. Ипак, један одговор био је најсугестивнији:

– Бити писац највећа је срећа, нешто што није само мој посао, већ и страст која обогаћује моју личност – рекао је Варгас Љоса, додајући да тренутно пише роман проткан креолском културом и музиком.

У погледу мемоарске књиге „Риба у води“, перуански нобеловац истакао је да га је на друштвени ангажман подстакла неправда у његовој земљи, која је прошла кроз грађански рат. То ангажовање, како је рекао, обогатило је његову политичку визију. „Без морализације власти демократија у Перуу неће преживети или ће наставити да буде карикатура. И из једног личнијег разлога: од лопова и лоповлука везаних за политику припада ми мука. Красти из владе у сиромашној земљи, где је демократија у повоју, увек ми је изгледало као отежавајућа околност. Ништа не одузима углед демократији и не ради на њеној пропасти као корупција. Нешто у мени се неизрециво буни пред оваквом криминалном употребом власти добијеном гласовима наивних људи, пуних наде, да бисте обогатили себе и своје ортаке“, написао је Варгас Љоса у књизи „Риба у води“.

Међутим, познати писац није потпуни песимиста када је реч о напретку демократије у свету. Његов је став, изречен јуче, да је комунистички режим, као главни непријатељ културе, у свету готово сасвим нестао, да светској демократији предстоји борба са корупцијом, али и са радикалним исламизмом. Да војних диктатура има на Куби и у Венецуели, али да у свету ипак већином влада мир какав одавно није владао. У глобализму Варгас Љоса види напредак за сиромашне земље, а противљење овом феномену представља за њега анахрони поглед на свет, што је, уосталом, и национализам.

Поред дела Ива Андрића, Варгас Љоса упознат је и са стваралаштвом Данила Киша, чије је преводе открио у Паризу. Идентитет лика „неваљале девојчице“ није открио, али је обелоданио суд особе која га је надахњивала, и која је приметила да је тако несташна девојчица требало да буде окружена луксузом, а не да заврши тако лоше.

М. В.

---------------------------------------

По­клон од пред­сед­ни­ка

Пред­сед­ник Ср­би­је То­ми­слав Ни­ко­лић раз­го­ва­рао је ју­че са пе­ру­ан­ским пи­сцем и до­бит­ни­ком Но­бе­ло­ве на­гра­де за књи­жев­ност, Ма­ри­јом Вар­га­сом Љо­сом о рас­па­ду Ју­го­сла­ви­је и ак­ту­ел­ном про­бле­му еми­гра­ци­је.

Ка­ко је са­оп­шти­ло Пред­сед­ни­штво, го­во­ре­ћи о Ју­го­сла­ви­ји и ње­ном угле­ду и зна­ча­ју у Ла­тин­ској Аме­ри­ци, Љо­са је ис­та­као да је та зе­мља би­ла „ве­о­ма при­сут­на и по­зна­та у Пе­руу и на не­ки на­чин би­ла је узор”.

То­ком раз­го­во­ра о про­бле­му еми­гра­ци­је, пред­сед­ник је оце­нио да Ср­би­ја има про­блем са тран­зит­ним еми­гран­ти­ма због ко­јих, ка­ко је ре­као, „Ма­ђар­ска же­ли да по­диг­не зид из­ме­ђу две зе­мље ка­ко би спре­чи­ла њи­хов ула­зак” док је Љо­са ис­та­као да Шпа­ни­ја има ма­њи про­блем са на­та­ли­те­том због еми­гра­на­та.

Ко­мен­та­ри­шу­ћи про­цес евро­ин­те­гра­ци­ја Ср­би­је и од­нос пре­ма Ру­си­ји, Ни­ко­лић је оце­нио да „Евро­па има пред­ра­су­де о на­шем од­но­су пре­ма Ру­си­ји. Ми ни­ка­да ни­смо при­па­да­ли ни­ко­ме, до са­ми­ма се­би. Је­ди­но нас је Ото­ман­ска им­пе­ри­ја др­жа­ла у ви­ше­ве­ков­ном роп­ству. Ко­сов­ска бит­ка је спре­чи­ла да Тур­ска про­ди­ре да­ље у Евро­пу. То­ком вла­да­ви­не Ту­ра­ка, Ср­би­ма ни­је би­ло до­зво­ље­но да пра­ве ку­ће од чвр­стог ма­те­ри­ја­ла, већ са­мо од бла­та. Је­ди­на чвр­ста гра­ђе­ви­на је би­ла са­чи­ње­на од срп­ских ло­ба­ња у Ни­шу”, ре­као је пред­сед­ник ко­ји је пе­ру­ан­ском пи­сцу по­кло­нио књи­гу „Хри­шћан­ско на­сле­ђе на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји – исто­риј­ско и ду­хов­но сре­ди­ште срп­ског на­ро­да”.

У са­оп­ште­њу се до­да­је да је Љо­са за­хва­лио Ни­ко­ли­ћу на при­је­му и „ве­ли­чан­стве­ној при­чи” о срп­ском на­ро­ду. „Ни­сам се су­сре­тао са мно­го пред­сед­ни­ка ко­ји та­ко до­бро по­зна­ју кул­ту­ру и исто­ри­ју. За­и­ста сам оча­ран”, ка­зао је Љо­са.

Бе­та