Спаса нам нема, пропасти нећемо

Српска књижевна задруга у „Малој библиотеци“ објавила је нову песничку књигу Мића Цвијетића (1946), песника, књижевног критичара, есејисте, путописца, преводиоца, под насловом „Свет и кућа“. Цвијетић је докторирао на тему: Књижевне везе Лужичких Срба и Југословена (1840–1918). До 1992. живео је у Сарајеву. Објавио је збирке песама „Заумице“ (1976), „Записи“ (1999), „Чворови и узлови“ (2006) и „Узалудни послови“ (2012). Књиге поезије објављене су му на македонском, бугарском, немачком, румунском и француском језику. Аутор је књига путописа „У лепој домовини Лужичких Срба“ (2009) и „Блиске даљине – Москва и Кијев“ (2013), као и више књига књижевнокритичких и есејистичких текстова. Главни је и одговорни уредник „Књижевних новина“.

У књизи „Свет и кућа“ говорите о нашем националном, али и личном удесу. Да ли је трагедија могла да се избегне?

Сматрам, да није, али, уз знатно више државничке и политичке мудрости, оних који су нас водили, могла је, вероватно, да се свеукупна несрећа ублажи. Нису на време препознали да је једном утопијском југословенском пројекту дошао крај, да је ороченог трајања. Таква лепа утопијска творевина, у коју је наш народ несебично уложио превише, крваво је разрушена изнутра, а диригована споља. По рецептури глобалног ума који уређује свет и распоређује несрећу. А у историји света, један такавум увек је постојао.Велике људске несреће у свету, које пратимо свакодневно, ретко су мимоилазиле и наше главе и наше душе.

Доживели сте судбину многих избеглица: у Сарајеву вам је све остало, али највише жалите за библиотеком?

Песма „Повест о библиотеци“, иметку који је дуго сакупљан и брижно чуван, метафораје свих губитака, незаменљивих драгоцености које се сабирају у једном људском веку. И не само властитих, већ доброг дела српског народа који је морао оставити све. Не само у Сарајеву, већ и широм бивше домовинепрогнаници и сеобници су оставили непроцењива блага. У прогонима и погромима библијских размера. Наравно, у овој песми и другде, нисам глув ни на туђе несреће.

Судбину прихватате мирно. Кажете да су срушени Вавилон, Троја, Александрија, Картагина, Рим и Цариград... Откуд тај рушилачки нагон код човека?

Мирно, а и како бих другачије. Драме песничког субјекта нису само његове, већ и националне и општељудске. Велике националне трагедије и губици надмашују личне. У поменутој песми, поред онога што сте већ издвојили, апострофирано је и бесомучно рушење београдске библиотеке, а у другој и рушење Белог града, српских манастира на Космету, па и Његошеве заветне капеле на Ловћену, као и најчувенијих знаменитости у свету. О чему говоре и ови стихови: „И поред толиких рушења и паљевина, / Свет није на оба ока прогледао.“ Одговор на други део вашег питања, захтевао би знатно више интелектуалног напора и простора; можда и компетентности. Укратко и површно: рушилачки нагон и лудило су, очито, иманентни људској природи, од памтивека.Нажалост, у општем лудилу, овде и свуда око нас, живимо и ми и свет. А кад је у питању песник, поучан је наук Хермана Броха: „Песник је човек коме је дано да сопствено лудило заузда и њиме управља.“

Свој нови дом нашли сте у Београду, на Видиковцу – „благословеној периферији“. Живот на периферији има и својих добрих страна?

У истоименој песми, као и у многим другим, доста је болне и горке ироније. Из центра Сарајева, са Мариндвора, у благост периферије!? Што се тиче Видиковца, најкраћи одговор је у деловима стихова ове песме: одавде су „сви друмови широм отворени, / Ако до нове бежаније дође“; „На периферији се и душа лакше прикупља“; „Пукла ширина, на све четири стране света, / Па се глас и крик самотника на даљину чује... ”

Изузетно топло, с пуно љубави, говорите о завичају, родној кући, родитељима. Ово је ваша најинтимнија књига?

Наравно. У овом леденом свету и веку, бар је донекле утешно кад се човек може, бар повремено, у стварности или песничкој имагинацији, заогрнути кровом родне куће. Али, и онамо зјапе пустош и празнина, осиротела су и испражњена цела подручја, без људи и живота. Као и овде, у Србији. Ипак, песник се са меланхолијом сећа другачијих времена и у поезији их сабира. Као, рецимо, у песми „Очев новчаник“, у којој је сажета цела повест једне патријархалне породице, све радости и туге. Цела ова песничка књига је сабирање губитака и „узалудних послова“, општег бесмисла и незаустављивих посртања. И трагање, у овом и оваквом свету, за кућом, духовним благостима и ослонцима. За ближњима и својима, па и у оним блиским даљинама.

Критички говорите о „октобарској револуцији“2000. Многе наде су изневерене?

А како би другачије!? Толико несреће у последњих сто година, мало би који народ поднео и преживео. Са толико озледа и рана. Све се и даље урушава, а смењују се наши, вајни усрећитељи!

Кажете,сада се појављују„нови спаситељи“. Има ли нам спаса?

Иако је биолошки наша национална супстанца добро начета, кроз наметнуте ратове и неразумне политике, било би апсурдно живети, кад не би постојала нада. Мислим да је Никола Пашић, у тренуцима најтрагичнијих ратних искушења, изговорио ове речи: „Спаса нам нема, пропасти нећемо.“ Уместо ширег одговора, наводим и знаменити стих Рајка Петрова Нога: „Није све пропало, кад пропало све је.“

Годинама се бавите књижевношћу, културом и судбином Лужичких Срба. Какве су наше везе, шта нас спаја?

Управо ових дана, с великом радошћу, боравићу поново у лепој, стварној и митској Лужици, на њиховом међународном фестивалу поезије. А са Лужичким Србима спаја нас, пре свега, заједничко лично име и име језика. Овај мали словенски народ посебно држи до свога имена. Фасциниран том чињеницом, када је лично био међу њима, наш изузетни Станислав Винавер, у сјајном путопису, наглашава: „Они кад кажу: Серб, пуна су им уста, пуно им срце, пуне им груди. Никад нисам чуо да се реч Србин изговара с толико љубави, среће, с таквим мистичним надахнућем.“ Наше везе су данас спорадичне и своде се на појединце, сасвим ретко на институције. А некада није било тако. Повезивало нас је не само име, него смо иму много чему били узор и ослонац; посебно нам завидели што имамо своју државу. Походили су их најпознатији српски писци, научници и уметници. Примали њихове представнике наши владари и високи званичници, што данас није тако. У временима кад ни сами себи не можемо да помогнемо, коме можемо да будемо узор?

Зоран Радисављевић