Купам се

Када би сви телефонирали нон-стоп директор Телекома би задовољно трљао руке. Што већи проток телефонског саобраћаја то више пара и прихода. 

Када би сви нагрнули у возове, чак и овакве какви су сада, директор „Железница” би славио. Што више путника већи број продатих карата.

Када сви навале на авионе усред лета не би ли се докопали морске обале и директор „Ер Србије” се радује. Више путника боље и за авио-компанију и за аеродром.

Када сви упале клима-уређаје драстично скочи проток струје. И тада би директор ЕПС-а требало да слави због већих рачуна и више прихода. Али, тада се већ чују упозорења да је мрежа пренапрегнута као да није циљ да она стално буде „под напоном”.

Када због жеге сви одврну славине у водоводу настане права паника. Што већи проток то већа фрка. Подавалци излазе на улице, блокирају саобраћај, нервоза на усијаном асфалту расте и само се чека варница да избије пожар међу бесним људима. А воде нема да се гаси.

„Релаксирајте заливање” изговори директор водовода шта год то значило. Само у водоводу максимална потрошња не значи и максималну зараду. Не трљају се руке него знојаво чело. Шта сад. Е вала, сад ништа. Можда оставка због морала и немоћи да се на време реши проблем. Иако то неће помоћи да потече из славина ишта сем обећања, стратегија...

Јавна предузећа су ту због задовољавања општих потреба. Купање бебе у селу Зуце подно Авале, или у Пожаревцу, није проблем само, нажалост све малобројнијих родитеља, већ целог друштва.

Директор водовода као да није читао Јову Змаја који је давно спевао:

„Алај ми је то дивота

кад се ко окупа

што се не би купали

вода није скупа.”

Заливају људи баште и то је проблем. Да је памети, среће и економске логике водовоџије би трљале руке и припремале у децембру исплату 13. плате. Правили пројекте за ширење капацитета и још већу зараду.

Питам се, да ли и запослени у водоводу једу ових дана парадајз, паприке... Јесу ли сигурни да нису стигле из подавалских села. Па ко, ако живи од тога, може да не залије поврће. Или можда и цвеће у саксијама треба да прежалимо, очитамо му помен јер нема воде. Зашто би неко уопште одлучио да оде из града и направи кућу са воћкама и цвећем у башти, ако се доживљава као потенцијални делинквент јер је одлучио да залива башту. А можда треба да нас гризе савест када се купамо у неком од пуних градских базена. Питање које у читавој причи недостаје јесте једноставно – где су бунари, шта је са хидрофорима. Зар то није јефтинија вода него ова из водовода по цени од 75,73 динара по кубику. Али би одмах требало питати градске оце (ко тај глупи израз смисли, шта ћемо кад опет добијемо градоначелницу) зашто у већини приградских места нема ни канализације, па су бунари затровани.