Kupam se

Kada bi svi telefonirali non-stop direktor Telekoma bi zadovoljno trljao ruke. Što veći protok telefonskog saobraćaja to više para i prihoda. 

Kada bi svi nagrnuli u vozove, čak i ovakve kakvi su sada, direktor „Železnica” bi slavio. Što više putnika veći broj prodatih karata.

Kada svi navale na avione usred leta ne bi li se dokopali morske obale i direktor „Er Srbije” se raduje. Više putnika bolje i za avio-kompaniju i za aerodrom.

Kada svi upale klima-uređaje drastično skoči protok struje. I tada bi direktor EPS-a trebalo da slavi zbog većih računa i više prihoda. Ali, tada se već čuju upozorenja da je mreža prenapregnuta kao da nije cilj da ona stalno bude „pod naponom”.

Kada zbog žege svi odvrnu slavine u vodovodu nastane prava panika. Što veći protok to veća frka. Podavalci izlaze na ulice, blokiraju saobraćaj, nervoza na usijanom asfaltu raste i samo se čeka varnica da izbije požar među besnim ljudima. A vode nema da se gasi.

„Relaksirajte zalivanje” izgovori direktor vodovoda šta god to značilo. Samo u vodovodu maksimalna potrošnja ne znači i maksimalnu zaradu. Ne trljaju se ruke nego znojavo čelo. Šta sad. E vala, sad ništa. Možda ostavka zbog morala i nemoći da se na vreme reši problem. Iako to neće pomoći da poteče iz slavina išta sem obećanja, strategija...

Javna preduzeća su tu zbog zadovoljavanja opštih potreba. Kupanje bebe u selu Zuce podno Avale, ili u Požarevcu, nije problem samo, nažalost sve malobrojnijih roditelja, već celog društva.

Direktor vodovoda kao da nije čitao Jovu Zmaja koji je davno spevao:

„Alaj mi je to divota

kad se ko okupa

što se ne bi kupali

voda nije skupa.”

Zalivaju ljudi bašte i to je problem. Da je pameti, sreće i ekonomske logike vodovodžije bi trljale ruke i pripremale u decembru isplatu 13. plate. Pravili projekte za širenje kapaciteta i još veću zaradu.

Pitam se, da li i zaposleni u vodovodu jedu ovih dana paradajz, paprike... Jesu li sigurni da nisu stigle iz podavalskih sela. Pa ko, ako živi od toga, može da ne zalije povrće. Ili možda i cveće u saksijama treba da prežalimo, očitamo mu pomen jer nema vode. Zašto bi neko uopšte odlučio da ode iz grada i napravi kuću sa voćkama i cvećem u bašti, ako se doživljava kao potencijalni delinkvent jer je odlučio da zaliva baštu. A možda treba da nas grize savest kada se kupamo u nekom od punih gradskih bazena. Pitanje koje u čitavoj priči nedostaje jeste jednostavno – gde su bunari, šta je sa hidroforima. Zar to nije jeftinija voda nego ova iz vodovoda po ceni od 75,73 dinara po kubiku. Ali bi odmah trebalo pitati gradske oce (ko taj glupi izraz smisli, šta ćemo kad opet dobijemo gradonačelnicu) zašto u većini prigradskih mesta nema ni kanalizacije, pa su bunari zatrovani.