Укради текст и не брини

Ера интернета омогућила је да готово сваки текст у новинама, али и телевизијски серијал у препричаној форми постане доступан свима само једним кликом на миша. Текстови новинара шетају по светској мрежи, преписани, непотписани, стављени у нови контекст, са знањем или без знања аутора. Посленици писане речи постали су лако „преписиви”, а то значи исплативи за специјализоване сајтове, али и писање нових „ауторских” чланака.

Журећи да обавесте друге, новинари најчешће не стижу да се распитају о томе која су њихова права у овом домену. Да ли новинар треба да даје дозволу да се на интернету објави већ објављен текст у штампаном издању? Судећи по одредбама Закона о ауторским и сродним правима из 2004. године, они су „препознати као аутори”, дакле заштићени као књижевници или неки други власници интелектуалне својине.

Право новинара је, каже закон, да буде потписан, иако је текст преузет без сагласности. Морјуа да буду назначени име аутора, редакција, година, издавач, оно што се зове библиографија. Исто важи за фоторепортера. Небитно је ко је пренео, на којој врсти медија. Да ли је преношен сателитом, каблом, реемитован, одложено реемитовано, коришћено на званичном веб-сајту, на неком претраживачу. Чим није потписано, реч је о повреди имовинских и моралних права. А ту већ има материјала за суд, мада они што воле да цитирају туђе текстове знају да поступци потрају годину, две, па и седам, па и не брину превише.

Директорка Ауторске агенције Србије др Љиљана Рудић-Димић подсећа да смо ми још 1929. године донели први закон који регулише ауторска права свих категорија стваралаца, укључујући и новинаре и да од тада до данас имамо на снази седми закон у континуитету.

Следи и нешто налик на дефиницију: новинар је стваралац који својим оригиналним решењем даје нешто ново у области којом се бави. Зато су његово ауторско дело све форме осим „суве” вести која одговара на оних чувених пет питања. А то значи да, уколико се користе у неком нову тексту, за сваки цитирани извештај, чланак или репортажу мора бити наведено чији су, где и када објављени. Не због колегијалности, него због прописа.

– Чак и прва Међународна конвенција о заштити књижевних и литерарних дела у које спадају и дела новинара, донета 1886. године, подразумева да се туђе речи могу користити без икаквог коментара или стављања у неки историјски, економски, етнички, верски контекст. Дакле, само фактографија – подсећа др Рудић-Димић.

Осим по равноправности наших и страних новинара, није на одмет поменути да у корак пратимо свет.

– Наш Закон о ауторским и сродним правима је усаглашен са свим међународним уговорима и конвенцијама, као и такозваним интернет уговорима. Они су донети 1996. године. То су уговор о ауторском праву и уговори о интерпретацији и фонограмима, које ажурира Светска организација за интелектуалну својину са седиштем у Женеви, чији је Србија пуноправни члан. Ти интернет уговори први пут регулишу коришћење нечијег ауторског дела, а ако смо се сагласили да је новинар аутор, онда то значи и новинских текстова. Зато су та два уговора била јако битна и ми смо их инкорпорисали у наша законска решења.

Дакле, све смо потписали, ратификовали и применили. Међународне конвенције кажу још да ауторска дела уживају заштиту за живота аутора, а 50 година после смрти аутора она прелази на наследнике. Ми смо тај рок продужили у складу са тим европским стандардима на 70 година после смрти аутора, па дакле и новинара – додаје директорка Ауторске агенције.

– Цитираћу вам мало компликовану одредбу: „Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи јавно саопштавање дела, укључујући и чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем, на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ за време и место које он одабере”. Дефиниција је сложена и прецизна, јер је преписана из међународног права. Шта значи интернет коришћење? То значи да ви са свог персоналног рачунара, лично, одаберете време и место када ћете се конектовати жичним или бежичним путем на одређени сервер, на неку веб-страницу која може бити официјелна или пиратска и одатле приступити делу, новинском чланку, репортажи, есеју, то прочитати, са дозволом или без дозволе то похранити. Или, како се то каже, даунлодовати у свој персонални рачунар. Закон је врло јасно рекао да новинари имају ауторска права, дакле лична која делују према свим трећим лицима. Ауторска права имају исту јачину као права својине, плус додатну компоненту моралних права: да будете назначени као аутор дела, да се супротставите злоупотреби дела, техничким или било којим другим изменама – појашњава др Љиљана Рудић-Димић.

Преузимање, осим што подразумева потписивање и навођење извора, мора бити такво да не штети аутору. Постоје две варијанте: када неко може да користи нечије ауторско дело без било какве дозволе и плаћања надокнаде и друго када користи дело без дозволе, али мора да вам плати накнаду. То је такозвана ауторска лиценца – сазнајемо од саговорнице.

„Уз законе, покушавамо и са формирањем посебних судских већа, као што је то случај у Окружном суду у Београду и Суботици. Већ неколико судија бави се само предметима из повреде права интелектуалне својине и ауторских права”, објашњава директорка Ауторске агенције.

Зашто је то потребно? Зато што је та област посебна и судија мора за то област да се доспецијализује. Ти поступци повреде права у свету се често решавају по хитном поступку, а пресуда се објављује о трошку онога ко губи процес.