Празна пушка у Мандића Вука

Нису проблем Србије студенти из Црне Горе. Проблем су сиромаштво и свест која   у момцима и девојкама из Херцег Новог, Берана, или Подгорице види неподношљиви терет за српску економију. Истина је да се црногорска власт тешко огрешила о српске интересе али коју то цену треба да плаћају млади људи којима та иста власт одузима и језик и писмо. А они ипак хоће студирају у Београду.

Србија је дефицитарна у знању, свидело се то некоме или не. Статистика је једна загуљена наука: имамо 240.000 неписмених, милион који нису потпуно писмени, а половина становништва је са основном школом или су функционално неписмени, односно лоше читају или не разумеју прочитано. Значи, ако десеторици дате неки новински текст, петорица неће моћи да вам кажу шта су тачно прочитали. То је наша сурова реалност. То је данас Србија, земља из које одлазе најбољи и најпаметнији. Или је то Србија, у коју нико и не треба да долази.

У реаговањима на текст о студентима из Црне Горе сасвим разумљиво преовлађују коментари људи, који су притиснути тешком социјалном или националном неправдом, уверени да би био живот знатно лакши када не би било људи са стране који им срећу кваре.

Александар Мандић свакако не спада у ову групу. Захваљујем му на бираним речима и извињавам се што га је мој „претенциозни и бесмислени“ текст толико ражестио. Није проблем што се Манда изнервирао, него што је површан. Реагује на коментар, петицију би потписао – а изгледа да је није чак ни читао. Тешко ми је поверовати да би потписао нешто где се тражи да се студентима из Црне Горе забрани студирање на буџету Србије, али се то право не ускраћује осталима, онима који су се школовали на српском језику.

Ако баш хоће да потпише петицију онда би морао да јавно одговори зашто Срби из Републике Српске могу, а Срби из Црне Горе не могу на буџет. Зато што му се више свиђа Требиње од Херцег Новог или Миле Додик од Мила Ђукановића?  Његов режим је протерао српско писмо и језик из јавног живота. Ћирилица је избачена из свих институција, а српски језик из школа. На улици нема ниједног ћириличног натписа, а више ћириличних слова можете видети на ХТВ-у него на црногорској телевизији.

Постајемо друштво медиокритета, где ће ускоро партијски дудуци окупирати кључна места на свим нивоима. Једина нада је да улажемо у знање, привлачимо и фаворизујемо таленте и студенте, наше и оне који хоће да дођу у Србију.

Српска влада одавно је донела одлуку да сународницима из околних држава омогући да се школују као студенти из Србије. Ништа необично. То чине и друге државе. Хрватска влада, осим што је дијаспори дала бирачко право и путовнице, даје државне стипендије хрватским студентима из БиХ. Мађарска је Мађарима из Војводине, који су хтели, дала пасош и држављанство. Њихова деца могу да бирају који ће факултет да упишу. Да ли неко у Пешти потписује петицију против мађарских студената из Србије или Румуније? Плаћају ли њихови родитељи порез у Мађарској? Пустите ви Илиноис и Калифорнију.

Тешко ми је поверовати да се интелектуалац попут Мандића пре него што седне да коментарише „смешне аргументе“ из мог текста претходно не распита о теми. Срби из Црне Горе не могу да узму српско држављанство. Могу, али им се онда брише држављанство земље у којој су рођени. То је одлука Мила Ђукановића још од референдума за независност. Дакле, по Мандићу, њима је суђено да плате скупе школарине. Залажем се да се најбољима да право да студирају. То ће да се врати овој држави вишеструко. Прва ствар коју је урадио амерички председник 2008. године, кад је букнула криза, било је да објави како повећава буџет за науку и образовање.

Готово ми је дирљиво са каквим неразумевањем се наводи мој „бедни цинизам“ јер истичем примере наших тенисера. „Кога се тичу њихови родитељи“, пита се Мандић. Просто, да њихови родитељи нису дошли у Београд да студирају о трошку државе вероватно би данас они, али и стотине других врхунских спортиста, играли негде другде. Јелена би можда бранила боје Аустралије, а Новак Канаде.

Замислите да неки нови Миланковић или Дучић данас расте у Васојевићима. Мандић поручује његовим родитељима да продају њиву (ако је имају) и да упишу дете на неки приватни факултет у Србији. Ако немају – ником ништа.

Мандић има пуно морално право да предлаже приватне факултете. И он је своју децу школовао на приватним универзитетима. Али у Америци. А мени замера да са висине делим лекције непросвећеним српским пореским обвезницима.

На крају, извињавам се свима који су се неоправдано препознали у мом коментару, али ја ћу увек пледирати да ова земља постане пијемонт у образовању, науци, култури и спорту, иако знам да би потписници петиције и они који их подржавају радије играли у трамвај лиги. Ту је слабија конкуренција, али је пласман обезбеђен.