Prazna puška u Mandića Vuka

Nisu problem Srbije studenti iz Crne Gore. Problem su siromaštvo i svest koja   u momcima i devojkama iz Herceg Novog, Berana, ili Podgorice vidi nepodnošljivi teret za srpsku ekonomiju. Istina je da se crnogorska vlast teško ogrešila o srpske interese ali koju to cenu treba da plaćaju mladi ljudi kojima ta ista vlast oduzima i jezik i pismo. A oni ipak hoće studiraju u Beogradu.

Srbija je deficitarna u znanju, svidelo se to nekome ili ne. Statistika je jedna zaguljena nauka: imamo 240.000 nepismenih, milion koji nisu potpuno pismeni, a polovina stanovništva je sa osnovnom školom ili su funkcionalno nepismeni, odnosno loše čitaju ili ne razumeju pročitano. Znači, ako desetorici date neki novinski tekst, petorica neće moći da vam kažu šta su tačno pročitali. To je naša surova realnost. To je danas Srbija, zemlja iz koje odlaze najbolji i najpametniji. Ili je to Srbija, u koju niko i ne treba da dolazi.

U reagovanjima na tekst o studentima iz Crne Gore sasvim razumljivo preovlađuju komentari ljudi, koji su pritisnuti teškom socijalnom ili nacionalnom nepravdom, uvereni da bi bio život znatno lakši kada ne bi bilo ljudi sa strane koji im sreću kvare.

Aleksandar Mandić svakako ne spada u ovu grupu. Zahvaljujem mu na biranim rečima i izvinjavam se što ga je moj „pretenciozni i besmisleni“ tekst toliko ražestio. Nije problem što se Manda iznervirao, nego što je površan. Reaguje na komentar, peticiju bi potpisao – a izgleda da je nije čak ni čitao. Teško mi je poverovati da bi potpisao nešto gde se traži da se studentima iz Crne Gore zabrani studiranje na budžetu Srbije, ali se to pravo ne uskraćuje ostalima, onima koji su se školovali na srpskom jeziku.

Ako baš hoće da potpiše peticiju onda bi morao da javno odgovori zašto Srbi iz Republike Srpske mogu, a Srbi iz Crne Gore ne mogu na budžet. Zato što mu se više sviđa Trebinje od Herceg Novog ili Mile Dodik od Mila Đukanovića?  Njegov režim je proterao srpsko pismo i jezik iz javnog života. Ćirilica je izbačena iz svih institucija, a srpski jezik iz škola. Na ulici nema nijednog ćiriličnog natpisa, a više ćiriličnih slova možete videti na HTV-u nego na crnogorskoj televiziji.

Postajemo društvo mediokriteta, gde će uskoro partijski duduci okupirati ključna mesta na svim nivoima. Jedina nada je da ulažemo u znanje, privlačimo i favorizujemo talente i studente, naše i one koji hoće da dođu u Srbiju.

Srpska vlada odavno je donela odluku da sunarodnicima iz okolnih država omogući da se školuju kao studenti iz Srbije. Ništa neobično. To čine i druge države. Hrvatska vlada, osim što je dijaspori dala biračko pravo i putovnice, daje državne stipendije hrvatskim studentima iz BiH. Mađarska je Mađarima iz Vojvodine, koji su hteli, dala pasoš i državljanstvo. Njihova deca mogu da biraju koji će fakultet da upišu. Da li neko u Pešti potpisuje peticiju protiv mađarskih studenata iz Srbije ili Rumunije? Plaćaju li njihovi roditelji porez u Mađarskoj? Pustite vi Ilinois i Kaliforniju.

Teško mi je poverovati da se intelektualac poput Mandića pre nego što sedne da komentariše „smešne argumente“ iz mog teksta prethodno ne raspita o temi. Srbi iz Crne Gore ne mogu da uzmu srpsko državljanstvo. Mogu, ali im se onda briše državljanstvo zemlje u kojoj su rođeni. To je odluka Mila Đukanovića još od referenduma za nezavisnost. Dakle, po Mandiću, njima je suđeno da plate skupe školarine. Zalažem se da se najboljima da pravo da studiraju. To će da se vrati ovoj državi višestruko. Prva stvar koju je uradio američki predsednik 2008. godine, kad je buknula kriza, bilo je da objavi kako povećava budžet za nauku i obrazovanje.

Gotovo mi je dirljivo sa kakvim nerazumevanjem se navodi moj „bedni cinizam“ jer ističem primere naših tenisera. „Koga se tiču njihovi roditelji“, pita se Mandić. Prosto, da njihovi roditelji nisu došli u Beograd da studiraju o trošku države verovatno bi danas oni, ali i stotine drugih vrhunskih sportista, igrali negde drugde. Jelena bi možda branila boje Australije, a Novak Kanade.

Zamislite da neki novi Milanković ili Dučić danas raste u Vasojevićima. Mandić poručuje njegovim roditeljima da prodaju njivu (ako je imaju) i da upišu dete na neki privatni fakultet u Srbiji. Ako nemaju – nikom ništa.

Mandić ima puno moralno pravo da predlaže privatne fakultete. I on je svoju decu školovao na privatnim univerzitetima. Ali u Americi. A meni zamera da sa visine delim lekcije neprosvećenim srpskim poreskim obveznicima.

Na kraju, izvinjavam se svima koji su se neopravdano prepoznali u mom komentaru, ali ja ću uvek pledirati da ova zemlja postane pijemont u obrazovanju, nauci, kulturi i sportu, iako znam da bi potpisnici peticije i oni koji ih podržavaju radije igrali u tramvaj ligi. Tu je slabija konkurencija, ali je plasman obezbeđen.