Наши и ваши, који су чији?

Хрватско веће одбране примило је дојаву о сумњивим активностима Армије БиХ за време рата 1993. године. Специјални вод 119. бригаде ХВО добија задатак да се пробије до непријатеља, прикупи информације и осујети напад. Припадници ХВО, њих шесторица, облаче униформе друге стране (бошњачке војске), и крећу на задатак где их чека та друга страна, шесторица непријатеља, преобучена у њихову униформу.

Који су чији? Који су наши а који њихови, потка је на којој писац Борис Дежуловић гради заплет романа „Јебо сад хиљаду динара”, управо објављеног у издању куће „ВБЗ Београд” (као киоск издање штампан у „ВБЗ Загреб” 2005). Ова комплексна, озбиљно постављена и бескрајно духовита књига, како каже уредник „ВБЗ” Владимир Арсенијевић, крајњи је домет екс-југословенске ратне прозе у којој аутор, сликајући две стране, остаје по страни, делећи симпатије за обе војске.

Борис Дежуловић, сплитски новинар и писац, оснивач „Ферал трибјуна”, чије смо „Пјесме из Лоре” недавно читали у издању „Рендета”, додаје да нема намеру да заузима нечију страну.

– Моје су емоције на страни тих момака, несретника, увучених у рат, и уверених да раде нешто за опште добро, не слутећи да ће се то претворити у интимно „недобро”. Наравно да немам илузију да књижевност може нешто да промени. Ово је још један узалудни покушај да се објасни бесмисао рата, па ће можда неко паметнији од нас некад испричати праву причу – каже писац и уверава да рат за нас још увек није потрошена тема.

– Потрошеност теме се не мери годинама протеклим од догађаја него истрошеношћу приче. Нисам сигуран да је рат ни добро начета тема а заправо нисам сигуран да се рат у нашим главама и завршио. Нама још Други светски рат није завршен, читамо и даље фељтоне о Јасеновцу, Истри, Италији, чини се да се у Европи педесетих година прошлог века мање говорило о рату него што се то чини 2008.

Дежуловић је сам био новински ратни извештач у рату у БиХ, и каже да му је то искуство помогло да сагледа и инсајдерски обухвати ратну атмосферу у роману. „И тада ме је занимало не колико је граната испаљено на којој страни, већ сам имао сумануту идеју да радим серију репортажа где бих са једним фоторепортером истраживао смисао рата. Обилазио села, градове, ратиште и питао људе је л’ неко видео смисао рата, који је смисао и како он изгледа? Ето, нису имали разумевање за моју сумануту идеју”, каже писац који је нашао модус да ову причу исприча као комедију забуне.

Аутор је, оцењује критика, теми пришао непретенциозно, на „стражња врата”; а он сам каже да се бавио судбином 12 неважних људи, на неважном месту у неважно време, који нису могли ништа да промене.

– Можда је важније на која врата ја из те приче излазим него на која улазим. Ако излазим на главна, то је добро. Иначе је узалуд. За ову причу је неважно којем воду припадаш. Американци су, у жељи да сниме филм по мом роману, јавили да радњу сместе у Ирак… Препознали су универзални потенцијал приче, дубоку бесмислицу. Историјска позадина за роман је небитна. Због тога користим псеудодокументарну игру на почетку; она лаже читаоце да је прича истинита. Можда и због тога да покажем колико је то заправо неважно.

Дежуловић је искористио мотив преоблачења војника (мото књиге је „Одело не чини човека. Већ обрнуто”) и униформу као симбол припадања нашима или њиховима. На ту тему каже:

– Свакодневно смо 150 пута у тој ситуацији да морамо бити наши, њихови или ваши. Ја сам, рецимо, сад у Београду њихов. Нећу да извлачим флоскуле да су сви људи, били црни или бели, испод коже крвави, што би рекла моја покојна баба. Друга је ствар кад ти неко облачи униформу буквално ради лакшег препознавања, баш као у рату. Ја имам изразити отпор према гурању у чопоре, и никад нисам хтео бити наш или ваш, и опсесивно ме занима та тема нашизма, вашизма и осталих шизама. Не занимају ме наши и ваши већ људи који су пристали да буду нечији. Као ова дванаесторица у рату.

Да ли су имали избора?

– Сви креирамо своје судбине. Ужасно је комотна позиција рећи да смо смо гурнути у нешто против своје воље. Наравно, дешава се и да сте присиљени или уцењени. Али, негде увек постоји простор за твој лични избор, и колико год био узак мораш га изборити за себе. И од тебе зависи колико ћеш пристати да од свога својства узмеш и даш тим нашима да будеш њихов а колико ћеш сачувати свога и будеш свој. То сваки човек бира за себе, наравно колико може. Не могу сви.

У роману се понавља да су се сви јунаци ту нашли случајно. Па, како живети с тим да случај утиче на „мој мали живот”?

– Ја први не верујем у судбину, и то да нам случај мења живот је алиби који ослобађа одговорности. Шта год да направиш – тако је хтео Бог, тако је морало бити. Једно од питања књиге је и колико нам случај одређује судбину а колико ми сами. И колико смо слаби кад волимо да верујемо да случај влада светом. Нажалост, није тако. Можеш случајно добити на лутрији, али није случај када си ишао на киоск да купиш срећку – каже Дежуловић.

Када причу о нашим и вашим пребацимо на нашу тренутну ситуацију, како то види аутор романа.

– Колико су Албанци, и када, били ваши? Кад су у последњих 50 година били „наши”, у смислу комшије, наши пријатељи, другови. И, када су Срби били њихови? Није само питање колико сам ја спреман бити наш, него и колико је мени стало да ти будеш њихов. Да сам ја сад албански писац, ужасно би ме занимало да пишем како Срби живе на енклавама на Косову. А наш престајеш бити оног тренутка кад постајеш свој. Јефтин клише, али тачан.