Ужасима нема краја

Аргентинска књижевница Луиса Валенсуела, једно од најзначајнијих имена савремене хиспаноамеричке књижевности, ауторка бројних есеја, романа и приповетки, председница аргентинског ПЕН-а и вишеструко награђивана и превођена ауторка, српској књижевној публици је позната углавном из антологија хиспаноамеричке прозе, као и по збирци прича „Замена оружја”, која се појавила почетком деведесетих.

Један од кључних концепата у стваралаштву Луисе Валенсуеле јесте писање телом. Телом пише жена, историјски прогнана из логоса, и телом пишу прогањани и мучени политички непријатељи војног режима који је успоставио страховладу у Аргентини од 1976. до 1983. године. Тело тако постаје оруђе побуне против фалогоцентричне књижевне традиције која је махом оставила жену без сопственог гласа,и против ужаса војне диктатуре која је масовно киднаповала и мучила сопствено становништво.

Издавачка кућа„Агора” недавно је објавилањен „Роман ноар с Аргентинцима”, у коме су заступљене ауторкине најзначајније књижевне и етичке преокупације, као што су аргентински војни злочини, женско писмо и писање телом, језички, сексуални и политички односи моћи. Овај необични, псеудокриминалистички роман има за тему психолошку трауму и осећање кривице пасивног посматрача аргентинске војне диктатуре, на коју се надовезују опште и универзалне рефлексије о злочину, егзистенцији и књижевности. Поводом објављивања ове књиге у Србији, која је на сајму књига, ауторка је специјално за „Политику” дала интервју.

Одрасли сте у уметничком окружењу. У кући ваше мајке, књижевнице Луисе Мерседес Левинсон окупљали су се писци попут Борхеса и Сабата. Мислите ли да је такво детињство било пресудно да се и сами касније посветите књижевности?

На свесном нивоу, не, нипошто. У нашу кућу су долазили бројни и врло фасцинантни људи од пера. Ја сам их читала, занимала се за њихове разговоре и присуствовала њиховим скуповима, међутим, желела сам да имам другачију каријеру: да се бавим физичким и математичким наукама или да будем истраживачица. Мене су занимала открића. Али нема начина да се разуме подсвест све док не изрони на површину и сада бих рекла да је све оно што сам упила у детињству и младости дало књижевне плодове.

Ваше дело је карактеристично по свом лудичком карактеру, хумору и наративним експериментима који подсећају на Кортасара. Да ли је он утицао на вас?

Све те одлике су део моје природе и још од малена волела сам игре речима. Лудичко се појављује у мојим првим списима, много пре него што сам читала Кортасара. Могу, међутим, да кажем да ми је овај изузетни писац помогао да останем одлучна на своме путу и можда ме је чак и охрабрио да се запутим слабо истраженим, понекад и мочварним теренима.

Колико вам је битан етички и политички ангажман у вашем стваралаштву? У својим есејима пуно сте говорили о женском писму и о томе колико је важно да се у књижевности очува сећање на војне злочине у Аргентини.

Имају подједнак значај као и у мом животу. Али за мене је од суштинске важности да себи не наметнем никакву идеју о ангажману када пишем уметничку прозу. Да оставим својим ликовима сву неопходну слободу како би деловали сами за себе. Своја размишљања остављам за есеје и за успутнерефлексије. Роман ми допушта да се отворим за истраживања на теме које ме заокупљају, које свакако могу бити политичке и етичке, али су у основи путеви потраге и преиспитивања. Не занимају ме категорички и коначни одговори. Тако сам у роману „Сутрашњица”желела да откријем да ли се језику приступа другачије из женског угла. И настао је један језички трилер, један роман пун претпоставки.

У Србији су преведена два ваша дела: збирка прича „Замена оружја” и управо је објављен превод дела „Роман ноар с Аргентинцима”. Обе књиге садрже референце на последњу аргентинску диктатуру. Мислите ли да ова тема има универзални домет?

Бојим се да има, и то ме нимало не радује. Управо сам присуствовала 81. међународном конгресу ПЕН-а и слушала сведочанства о писцима и новинарима из свих крајева света који су били прогоњени, мучени, па чак и убијени. Нажалост, чини се да ужасима нема краја, колико год да се мењају географске одреднице и модалитети.

Како бисте ситуирали ваше дело унутар општег контекста савремене хиспаноамеричке књижевности, посебно када је реч о женској књижевности? Хиспаноамерички postboom довео је до извесног процвата женске књижевности на континенту. Међутим, ви се ограђујете од сентименталног романа и традиције магијског реализма који је често одликују.

То је врло деликатна тема. Boomје искључио, не знам да ли из нехата или се ради о пуком патријархату, велике књижевнице свога времена, као што су Бразилка Кларис Лиспектор или Мексиканка Елена Гаро, као и бројне велике списатељице из Аргентине и других крајева, које су објављивале у то време. И када су критичари желели да ублаже ту грешку и надоместе тај пропуст, усредсредили су се на књижевнице које су, иако су донекле одражавале феминистичке вредности, ишле стазом патријархата не испитујући дубински наметнуте смернице. Тако да ми које, у различитим деловима Латинске Америке, разбијамо ове схеме и напредујемо слабо истраженим теренима, изазивамо код многих извесну неизрециву нелагоду.