Нови датум за музеј – лето 2016.

Пре десетак дана, тачније 17. новембра, окончана је правна перипетија око претходног тендера за завршетак реконструкције Музеја савремене уметности у Београду (МСУБ). Он је стављен ад акта, чиме је отворен простор да се у јануару 2016. распише нови и да се током наредне године, највероватније на лето, заиста заврши обнова нашег здања на Ушћу, каже Слободан Накарада у свом првом интервјуу који даје за неки медиј од када је јесенас постављен на место вршиоца дужности директора МСУБ. Како додаје за наш лист, месецима се чекало да се та процедура оконча будући да се „Јединство”, једна од фирми учесника на тендеру, жалила на одлуку да се он поништи. Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки ту жалбу је одбацила. То што претходни тендер од пролећа до јесени ове године није било могуће завршити до краја и што је због проблема у вези с њим подигнута и кривична пријава против Јована Деспотовића, бившег директора, чланова тендерске комисије и чланова Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, ипак неће угрозити средства која су у буџету већ опредељена за обнову зграде музеја. Како Накарада објашњава, захваљујући томе што је музеј пројекат од капиталног значаја биће могуће повући 975.806.000 динара у целости у наредној години, иако је било предвиђено да се то учини најкасније до 31. децембра ове године.

 „Ако би кренули да расписујемо нови тендер у децембру, то би значило да бисмо до краја ове године морали да искористимо све те паре, што је немогуће. Део папирологије ћемо припремити до краја године да бисмо потпуно чисти дочекали јануар”, објашњава Накарада.

Да ли очекујете да се и на нови тендер опет јаве исте фирме које су се јавиле и на прошли („Јединство”, „Модулор” и „Термоинжењеринг”), да опет дође до проблема? Да ли постоје механизми да се избегне та ситуација?

Увек постоји шанса да се они јаве, да направе конзорцијум, ангажују подизвођаче и покушају да одговоре на наше услове. Наше је да им то максимално отежамо пооштреним условима тендера, што прошли пут није урађено. Уз то, важно је именовати максимално професионалну и независну комисију. Током претходног тендера комисија је огромну документацију анализирала само два дана. Јасно је да је посао обављен лоше, пошто то обично траје од недељу до месец дана – сваки папир се детаљно разматра. Фирме за које сте питали свакако су упорне. Јер, „Јединство” је у својој последњој жалби тражило да се против мене поднесе кривична пријава за лажно представљање, за шта следи казна од око пет година затвора. Написали су да нисам имао право да укинем тендер због тога што је у заглављу одлуке писало „директор” док је наша референткиња грешком изоставила два слова в. д. што јесте моја функција, која стоји у потпису тог папира. То је била само једна од њихових примедаба. Ниједна, срећом, није усвојена. Тендерска комисија коју је именовао Деспотовић распуштена је и биће именована нова. Мислим да је овим све око бившег тендера све речено и не бих имао шта да додам.

Јавност можда не сматра да је све речено. Јер, остало је нејасно шта се догодило. Министар Тасовац подржао је одлуку Управног одбора да смени Деспотовића и оптужио га је да је оштетио музеј, а тендерска комисија коју је именовао фаворизовала понуђача који је био најскупљи. Деспотовић је, са друге стране, тврдио да се Тасовац мешао у рад тендерске комисије и фаворизовао најјефтинијег понуђача.

Мислим да не би требало да то коментаришем. Из простог разлога што је музеј, заједно са Министарством културе, поднео кривичну пријаву против оних за које смо сматрали да је то потребно и тиме смо рекли наш став. То сада истражују они који би то требало да истраже. Једино што знам јесте да цео тај процес државу пуно кошта, да музеј мора да плати ужасно високе казне због нечега што је могло да се избегне. Систем како је тендер функционисао био је неисправан, Деспотовић менаџерски није био способан да тај посао изнесе и више нам је нанео штете него добра, при чему не оспоравам његове квалитете као историчара уметности. На томе ћу се зауставити.

Остало је нејасно и зашто за време мандата Владислава Шћепановића, човека који је претходио Деспотовићу и који је на месту вршиоца дужности директора био од јуна 2013. па до јуна 2014, када је смењен, министарство није определило средства за музеј и дало зелено светло за тендер? Стиче се утисак да је та година беспотребно изгубљена.

Веома сам несрећан што је музеј у једном тренутку постао монета за поткусуривање на политичком нивоу. Мислим да је Шћепановић улетео у ситуацију када су смењивали Браниславу Димитријевић, не зато што је била неспособна, већ зато што није била политички подобна. Његовим именовањем за вршиоца дужности урађен је, донекле, преседан јер је за директора именован први пут човек који је уметник, а не историчар уметности. Политички аспект додатно је обојио његово именовање, при чему је и он у једном тренутку изгледа постао неподобан. Морам да кажем да је са њим било могуће добро функционисати и, да је постојала воља, могли смо тада да завршимо много тога. О разлозима који су довели до тога да те воље није било није на мени да говорим. Када смо отварали поставку Готфрида Хелнвајна, позвао сам све бивше директоре да дођу. Шћепановић ме је пријатно изненадио што је дошао, то што остали нису– говори о њима.

Још на вашој првој конференцији на медије рекли сте да сте дошли у незгодном тренутку, да је стање у кући било лоше, да је морал био низак, да није било јединства… Да ли сте стигли да се покајете што сте сели у врућу столицу првог човека музеја?

Атмосфера се у кући драстично поправила, али још увек нисам задовољан. Када сам их окупио и рекао да смо дотакли дно, нешто се десило. Сви смо се тргли и схватили да постоје две могућности: или ћемо те проблеме сви заједно да решавамо, а нагомилавали су се од оснивања музеја па до данас, или ћемо да пропаднемо. Не би ваљало да због наше неслоге, између осталог, у једном тренутку нашу зграду претворе у нешто друго.

Да ли се кајем? Да, врло често, малтене сваки дан, али сам упоран и нећу одустати. Оформио сам добар тим који сматра да је публика, поготово млађа, заслужила да коначно види све што годинама чувамо у депоима.

На почетку разговора дали сте процену да ће музеј током следеће године поново отворити врата своје матичне зграде после осам година. Сваки је директор до сада тврдио исто – да ће се то десити баш за његовог мандата. Како ћете убедити грађане да вам поверују?

Коначно се назире светло на крају тунела, иако је у Србији врло незахвално дати било какву процену. Ипак сам убеђен да то може да се деси, ако постоји воља. А има је. Овог пута заиста. У то сам убеђен. Не зато што желим да се улагујем министарству, већ зато што, као човек из куће, могу да кажем да никада до сада нисмо нечему били овако заједно посвећени. Свесни смо свих последица ако то не урадимо.