Невидљиви човек Душана Оташевића

Уметници најчешће имају свог духовног оца, а с обзиром на то да у историји нисам успео да га пронађем, измислио сам га. Тако је створен Иван Димић, успешан авангардни уметник, херој, пилот који се борио и погинуо у шпанском грађанском рату и он је био све што ја нисам. Ослањао се на руски конструктивизам, у тој причи се појављује и Баухаус, док се ја нисам опредељивао за такав избор. Oвако је новинарима академик  Душан Оташевић најавио своју изложбу под називом „Илија Димић – изложба слика и  конструкција” која се отвара вечерас у 19 часова у Галерији САНУ у Београду.  Посетиоцима ће се овом приликом обратити историчар уметности Јеша Денегри и Владимир Костић, председник САНУ. До 13. марта наредне године биће изложено 37 Оташевићевих композиција, док је уметничких предмета више.

Поставка ће протећи у знаку јубилеја, 25 година од прве истоимене изложбе која је сада допуњена, потом пет деценија Оташевићевог уметничког рада и 75 година живота. На отварању ће бити изложене три биографије: Димићева измаштана, Бранка Вучићевића, сценаристе, филмског теоретичара и критичара, и Душана Оташевића. У веселој атмосфери протекла је јучерашња конференција за новинаре којој су присуствовали поред уметника Оташевића, Јеша Денегри, Славица и Даниел Трајковић, колекционари који имају бројна уметникова дела и иницијатори су изложбе пред нама. Ту смо сазнали и како је заправо дошло до тога да се створи и измисли лик и дело Ивана Димића, што је Душан Оташевић овако објаснио:

– Моја супруга Мира, Бранко Вучићевић и ја смо се у извесним периодима чешће дружили и дошли на ту идеју и ето Ивана Димића. Наш пројекат се звао 1990. „Невидљиви човек” и планирали смо да  се реализује изложба, филм и нека позоришна представа, можда опера о лику и делу нашег измишљеног јунака. Пошто је најједноставније било да ја одем у радионицу и све направим, онда је реализована само изложба. Сумњам ипак да ће доћи до филма или представе.

Од аутора сазнајемо да је сада 25 година касније поставка допуњена новим елементима. У реконструисаној соби Димића налази се радиоапарат са музиком из шпанског грађанског рата по избору Зорана Симјановића. А биће представљена  и анимација.

Јеша Денегри је као историчар уметности указао на још неке детаље кад је реч о Оташевићевом стваралаштву:

– Данас нема мистерија, ту је Душан Оташевић и све је јасно, али пре 25 година када је први пут одржана изложба „Иван Димић” није било тако. Тада је у каталогу био објављен  текст Ирине Суботић, требало је све пажљиво прочитати да би се видело о чему се ради. Изложба је у први мах изазвала реакције и могло се десити да један уважени историчар уметности објави вест да је српска култура добила припадника историјских авангарди из 20-их година. Све је било тако убедљиво. Иако изгледа шаљиво, ово је ипак озбиљна прича за историју уметности, нарочито за деведесете или период постмодерне када се постављају питања ко је аутор, шта је оригиналност уметничког дела, бројна питања која померају некадашње каноне у смислу да постоји уметник, да је он увек оригиналан, ако није онда је епигон. То су све тезе за прави теоријски трактат, за озбиљну расправу о многим питањима о реконструкцији или конструкцији уметничког дела. Да ли ми  данас као историчари уметности конструишемо или реконструишемо уметничко дело? Да  ли уметник увек има неког свог духовног претка? Лепо је да се све ово догађа под кровом САНУ која је озбиљна институција. Изгледа занимљиво што се истог дана отварају и Оташевићева и изложба „Руска  авангарда у Београду”, рекао је Денегри.

Занимљиво је истаћи то да је приближно у исто време наш пијаниста Милош Петровић урадио нешто слично. Написао је једну композицију са карактеристикама барока и представио је јавности као стару партитуру коју је створио извесни Михаило из Пећи и прогласио га српским барокним композитором. Занимљиво је да су се након тог концерта неки критичари озбиљно заинтересовали за ово дело и чак с поносом истицали да је ето и Србија имала представнике барока у музици.  Милош Петровић је касније написао и књигу посвећену измишљеном Михаилу из Пећи.

Јеша Денегри сматра да је управо дух времена крајем осамдесетих и деведесетих породио једну овакву изложбу која поставља озбиљна питања, баш као што их је поставио и београдски композитор и пијаниста Милош Петровић.