Срби имају велико срце

Овај интервју „Политици” Крис Фармер, Американац који живи у Србији и пише о Београду, вероватно ће читати у једном лепом шумадијском граду, одакле је супруга Марија и где ће прославити божићне празнике.

А да ли је само Марија, Српкиња уметничке професије, разлог што се један амерички радознали дух скрасио у нашем главном граду.

Какви смо ми Срби?

За мене су Срби поносан, великодушан, гостољубив, искрено добар народ великог срца. То не спречава појединце да буду неваспитани, нападни и претерано искрени. Једном сам у тржном центру срео некога кога познајем, али само површно. Та особа ми је дословно рекла да сам се угојио! Ако мене питате, ово је претерано искрено… Никада није фер дати опис нације као целине. Живео сам у многим земљама и мој утисак о људима је да су генерално добри. Добре намере, међутим, не воде увек и до доброг исхода.

Отворен, откуда у вама интересовање за малу, медијски накарадно приказану земљу?

Дошао сам у Србију на почетку транзиције, 2002. Разлог мог доласка није био политичке природе (ако не рачунамо брак). И слободно могу да вам признам да Југославија, како се некад звала, никада није била на врху листе мојих потенцијалних дестинација.

Пословно сам био овде 90-их а да то нисам желео. Нисам знао ништа о земљи у коју долазим, осим онога што сам видео на вестима – а то није била лепа слика. Упркос томе, дошао сам и открио да је ово прилично „нормално” место. Све је у перцепцији, уколико сами не доживите земљу, ваша перцепција биће искривљена.

Више није могуће посматрати Србију насупрот великог света, како ви кажете. Ова земља је део света као и Европа, Кина, Америка и остале велике земље.

Свако ко је прочитао вашу књигу зна да сте храбри у писању. Ипак, да ли постоји нешто што нисте могли (или смели) да напишете о нама?

Морам да кажем не. Нисам се нарочито храбро осећао у вези с неком темом. Само сам писао оно што мислим и осећам. Знам да су ме, нарочито у почетку, људи упозоравали да будем „пажљив”, али претпостављам да сам одувек веровао у права појединца да се слободно изражава. Вероватно бих горе прошао у Совјетском Савезу 70-их и 80-их, али хвала богу нисам то испробао.

Како нас види Американац Фармер у поређењу с другим земљама?

Србија за мене има амбијент Медитерана. Ми овде, у Србији, нисмо превише забринути за распоред и рокове. Послове обављамо пијући кафу, ако је могуће напољу на сунцу. Можда бих могао да упоредим с Италијом где сам живео много година.

Северна Европа (као на пример Немачка) бави се ефикасношћу, редом и поштовањем правила. Претпостављам да је то добро. Али, што се мене тиче, ове ствари нису најважније у Србији. Барем мени никад нису биле најважније. Ја бих више волео да живим на месту где правила имају лице човека, где су људи битнији од ефикасности.

Да ли је тешко писати о нама?

Свакако да сам имао довољно дешавања и није ми понестајало материјала. У ствари, постоји много ствари у вези с овдашњим начином живота које нису у складу с мојим очекивањима. Сваки дан се изненађујем! Претпостављам да је то таква врста изненађења која чини писање о овој земљи лаким и занимљивим.

Након што сам ово рекао, људи који ме знају ће рећи да ја умем да пронађем чудне и изненађујуће ствари за писање где год да се нађем.

Живели сте и писали и о другим земљама. Било би занимљиво да их мало „оговарате” – међу нама.

Мој одговор можете пронаћи у песми групе „Кингстон трио”: У Африци протестују. Гладују у Шпанији. На Флориди су урагани а Тексасу је потребна киша. Читав свет је заражен несрећним душама. Французи мрзе Немце. Немци мрзе Пољаке. Италијани мрзе Југословене. Људи из Јужне Африке мрзе Холанђане. А мени се нико претерано не свиђа!” Ово све објашњава, зар не?

Београд, на две реке, видици с Калемегдана... Није ли то најлепши град?

Изгледа да је тачан одговор на ово питање: да, наравно! Требало би да кажем да је најлепши град на свету. Где другде можете паркирати ауто насред улице? Наћи све што вам треба на бувљаку? Уживати у жучној расправи сваки пут када вам неко не врати тачан кусур?

Како бисте описали себе?

Мој лични опис би морао да укључује речи попут „тежак” и „мргуд”, ипак је то бренд. Али, такође мислим да ме радозналим чине људи и ствари. Питам се зашто се ствари одигравају баш тако. С једне стране могу да будем широких схватања, а с друге волим да браним своје мишљење.

Заиста волите да постављате шкакљива питања?

Шкакљива питања су најинтересантнија. Када сам се више бавио новинарством, волео сам да постављам неочекивана питања. То изазива најинтригантније одговоре и даје прилику за посматрање људи који се напињу да избегну одговор.

Али, више нисам новинар, сада сам само писац. Имам књигу поезије, роман, репортаже и блогове… Данас у Београду управљам маркетиншком агенцијом. То ми омогућава да наставим да пишем и креативно размишљам у име својих клијената.