Сатира мора да заболи

Панчево – Протекле године, најбољу књигу у српској сатири „Даће Бог, ако Бог да“, написао је Панчевац, Зоран Т. Поповић. Престижно признање „Радоје Домановић“, за бритко перо додељује Удружење књижевника Србије и истоимени фонд, а Поповић је осваја по други пут. Признаје да није изненађен, иако је годишња продукција веома богата и у очекиваном формату додаје: „Рецимо, да сам на време инвестирао у жири.“

„Ово је финале великог труда и мукотрпног рада – и то без ироније речено. Идеје, речи и неке реченице чекају да постану афоризми годинама. Ове су сазреле и знао сам да ћу бити озбиљан конкурент за награду, а посао олакшава што материјала за добар афоризам има. Све је окидач, а заблуда је да смо ми нарочито инспиративно друштво, јер добре сатире има и уређеним друштвима“, каже за „Политику“, Зоран Т. Поповић.

И овај као и претходних десет наслова тематски заокружује поглавља од митологије, ратне тематике, власти и демократије преко социјале, увек добродошлих искрица о мушко-женским односима, до спорта. Поповић се најчешће читаоцу обраћа у првом лицу који га тако, каже, боље разуме, али се и сам боље осећа у теми. Са мало речи поента теже долази, а прављење афоризма је и ствар заната.

„Нема ту много тренутне инспирације и брзе реализације. Не испаљујем афоризме одједном. Деси се да сине идеја, а онда чека дуго. Мора да одстоји, јер ако се ради на прву лопту, ако журиш да завршиш, афоризам ће остати на нивоу јефтиног штоса. Заинтригира нова реч. Реч која није офуцана, нека занимљива кованица. Направим низ, више реченица, премећем, кратим и то може да траје годинама. Неке забележене чекале су и деценију, а онда им се вратим, па се сложе“, објашњава наш саговорник.

Делује да је напорно посматрати свет очима афористичара, зато питамо, како би изгледао његов фото-робот.

„Заблуда је како је афористичар некакав забављач. Пре бих рекао да он слуша и сажима. Много и чита а, ако жели да афоризам буде на књижевном нивоу, мора добро да барата речима, јер сатири није први задатак да насмеје, него да укаже на проблем и да ’заболи’”, објашњава нам Поповић.

Наш саговорник је учио на делима старих мајстора, Домановића, Виба, Витезовића, Црнчевића..., а данас су ту Александар Баљак, Милан Тодоров, Александар Чотрић, Слободан Симић, Нинус Несторовић…, група која чини сам врх српске и балканске сатире.

За собом има три деценије рада и десет наслова, а најдражи је потпуно јединствена варијација – афоризам за децу од 7 до 11 година (и родитеље) „Кад порастем бићу велик“, збирка за коју је награђиван више пута. Ушао је у многе српске и стране антологије и оснивач је фестивала хумора и сатире „Жаока“, који ове године имао своје пето издање у Качареву крај Панчева.

 Књига „Даће Бог, ако Бог да“ је свежа, пред читаоцима је тек двадесетак дана и креће на путовање Србијом. Мора тако, додаје Поповић, у сусрет читаоцу, јер афоризам добија све мање простора у медијима, а и када га објаве третира се као општенародно добро – што значи да се објављивање не плаћа.

„Тако се од сатире можеш само сатрти од рада у времену у ком је на снази и мој омиљени афоризам: „Комунисти су се прерушили у демократе, али варка није успела. Народ их је препознао и опет гласао за њих.“