Рат је рушио куће, а послератно време је срушило дух

Од нашег сталног дописника
Бањалука – Дух нашег колективитета воли да се јуначи и присваја нечије личне успехе, да својата и даје сам себи на важности, да годинама расправља чији су Тесла, Андрић или Селимовић и да се тако разоноди у својој неспремности да уради нешто конкретно и створи бољи амбијент за живљење свим будућим Теслама, Андрићима и инима које шутка по бироу док арлауче о српској памети. У култури Републике Српске често наилазимо на ужасан степен безидејности код људи који би требало озбиљно да се баве њоме. С друге стране, имамо сјајне појединце који тумарају од немила до недрага, неретко и трајно напуштајући ове просторе.

Ово у разговору за „Политику” каже књижевница из Бањалуке Тања Ступар-Трифуновић која је досад објавила четири књиге поезије, књигу прича и роман. Радови су јој превођени на енглески, немачки, пољски, словеначки, македонски дански и француски, а била је и у ужем избору за Нинову награду за роман „Сатови у мајчиној соби”.

Митови су честа тема у вашим радовима.

Неозбиљно схватање и непознавање митова и традиције су опасни, јер остављају велики простор манипулантима различитих врста. Онима који се на сва уста издају за патриоте, а често се ради о прагматичним трговцима националним и некако им се та 'национална ствар' увек згодно преклопи са личном коришћу. С друге стране, они који су запали у дубоко одрицање од традиције такође су у криву, с тим да једни то чине гнушајући се ових првих и погрешно поистовјећујући традицију са онима који је користе у дневнополитичке сврхе, а други из чистог помодарства или потребе да се окористе о негирање традиције. Традиција и мит су драгоцени, али у рукама будала и оних који би и сопствену мајку злоупотребили немогуће их је заштитити. Најлакше је уплашеним и неразумним човеком манипулисати. Једина превентива је знање, што више знамо мање смо подложни манипулацијама.

Колико вас колоритна политичка сцена надахњује или депримира?

Надахњује ако ту болну горчину успете преточити у текст, чешће депримира и обесмишљава стварност понављањем истих образаца већ више од двадесет година. Не видим ту колорит, саме страначке боје у буквалном смислу се своде на две, три. Свака промена власти је чиста мимикрија. Но, то није оно најстрашније ни најзлокобније. Најгоре је слијевање политике у сваку професију и све сфере живота, потом она интензивно истискује професионалност и постаје професијом цеђења профита, а наше послове и све нас који нисмо укључени у тај накарадни систем моћи преображава у гомилу обесмишљених типова.

Зашто кажете да духу овог народа нема помоћи ако овако наставимо?

Немогуће је данас избећи 'ријалитизацију' света. Све личи на један велики и накарадни шоу. Најпознатији човек с ове стране Дрине је, а ускоро и с обе, Змај од Шипова. Лик који као да је искочио из најмрачнијих закутака прошлости и то не прошлог, него претпрошлог века те се одлично уклопио у савремене телевизијске концепције, у визију забавног. Људи зачарано зуре... Рат је рушио животе, градове, куће а поратно време руши дух, образовање, културу, медије, па нам данас хиљаду пута репризирани „Бољи живот” дође као неки филозофски трактат о животу. Наказност коју нам данас рефлектују медији је страшна. То даје исти ефекат на дух као брза храна на тело. Нико више не стиже 'скувати' књиге. Не читајући ништа што би вам могло дати критички одмак, закључци стижу напречац и већина их је сасвим погрешна. Довољно је прочитати коментаре на Фејсбуку или неком порталу, после каквог страшног догађаја, па да се дубоко замислите над менталним здрављем човека, његовим способностима емпатије, расуђивања, мишљења и говора. Плашите се. Постављате себи питања о човеку. Новине јављају како је Змај коначно признао да је имао секс са животињама. А ми причамо о духу народа!

Може ли се у данашњем свету ријалитија живети од књижевности?

Можда, ако гостујете у ријалитију. Али нису криви ријалитији, они нису узрок него последица, рефлексија друштва које гура књижевност, то јест хуманистичке науке у пакету, у запећак. Књижевност, као каква савремена Пепељуга, мете прашину и отпатке. То за њу и саме књижевнике не мора бити нужно лоше. Могу и даље уживати у стваралаштву. Међутим, стварност осиромашује. Како књижевност узмиче из ње тако свет све више настањују лудаци испали из књига. Да данас имамо Кочића можда би Змај од Шипова био зауздан у корицама, на каквом Змијањском пропланку где му је и место. Да имамо Ћопића можда би се сви они 'другови' испали у повампиреном издању из „Јеретичке приче” опет нашли тамо. Они су 'побегли' из књижевности кад нам је постала небитна. Вапићемо за књижевницима да их спакују назад. Очито је да се данас не може живети од књижевности, али све очигледније је да не може ни без ње.

Како видите перспективу младих писаца у РС данас и шта је заправо проблем – недостатак књига, писаца, афирмације аутора...?

Постоје бројни проблеми који укључују све што сте побројали, чему треба придодати и недостатак озбиљног издавача у РС, као и незаинтересованост српских издавача за књижевност која овде настаје. Ми смо заглављени између две стереотипне перцепције из перспективе српске књижевности у Србији: или смо добри само зато јер смо „одавде” или смо лоши јер смо „одавде”. Ту нема спремности да се овдашња књижевна сцена озбиљније сагледа из критичке визуре укупне српске књижевности, без националног патоса са једне или ниподаштавајућег презира с друге стране. Перспектива овдашњих младих писаца увелико зависи и од њих самих и њихове спремности да се огласе и направе искорак у односу на садашњу прилично монолиту и монотону књижевну сцену, што под теретом прошлости, неиздефинисаном културном политиком и неизвесном будућношћу свакако није лако.