Апсолутна приватност

Једна од тренутно најљућих бриселских дебата јесте да ли и како треба регулисати пословање великих интернет платформи попут „Гугла” и „Фејсбука”. Интернет џинови убрзано усвајају онлајн сферу и улазе у све поре свакодневице. Платформе знају много више ствари о вама чак и од ваших ближих рођака и пријатеља, што је потпуно могуће у отуђеном свету. Осим што познају вашу дневну рутину, које песме волите, које речи користите, шта претражујете, ко су вам пријатељи и где се крећете, они ваше податке комерцијализују изнајмљујући их великим компанијама. Када  читате вести на интернету и видите рекламу са стране, која се чудом поклапа са вашом последњом претрагом, то наравно није случајност. Подаци које ви својевољно остављате јер сте радознали или жедни пажње на друштвеним медијима су разврстани по интересима, а онда употребљени да баш ви видите ту рекламу и да се нагнате на куповину. Сваког пута када кликнете, платформе надограђују ваш профил и познавање ваших личности и навика.

Проблематика платформи не може бити ограничена само на употребу и комерцијализацију података већ укључује и неоправдано фаворизовање сопствених услуга. Тако да рецимо ако желите да купите торбу и онда то „гуглујете”, „Гугл” ће вам прво понудити да је купите користећи његове услуге па тек онда његових конкурената. Оваква пракса се сматра неправедном конкуренцијом због које је Европска комисија је већ покренула истрагу против „Гугла” због злоупотребе доминантног положаја. Пре неколико година и „Мајкрософт” је био кажњен. Но то је већ и питање повременог трговинског трвења између ЕУ и САД, које завређује посебну разраду. Али свакако је сигурно да се највећи европски страх у погледу платформи и приватности појавио по открићу Едварда Сноудена учешћа америчких интернет компанија у масовном надзирању грађана.

Управо су таква открића и додатно зачинила дебату о ЕУ регулативи о заштити личних података, која само што није усвојена. Док су лобисти и законодавци проводили дане и месеце преговарајући, Бриселом се проносило да је циљ регулативе да ограничи злоупотребу података од стране америчких платформи и да оснажи права потрошача. Регулатива је скоро па усвојена уз велико разочарање индустрије која жали да ће преоштра легислација спречити иновације ограничавајући анализу великих количина податка, нафте 21. века. Логика је да је анализирајући велике количине података могуће уочити развојне трендове, који би помогли друштву да реши али и да предвиди одређене проблеме. То је и највећа дилема данашњег поимања приватности: како извагати између приватности грађана и потребе да се подаци искористе за иновације?

Питање приватности на интернету је поприлично запостављено у Србији где 75,6 одсто становништва користи интернет да приступи друштвеним медијима, а 97,4 одсто младих од 16 до 24 година има налог на неком од медија.

Приватност није само питање доброг законодавног оквира већ поимања сваког од нас да ми на њу имамо право. Треба поздравити корак владе да предложи нови закон о заштити података о личности, који би био прилагођен интернет стварности, иако захтева доста дораде. Али неопходна је едукација младих о последицама њихових дела на интернету, о томе како су профилисани у онлајн сфери, куда иду њихови лични подаци и ко има приступ њима. Не можемо очекивати од компанија да то раде за нас.

У посткомунистичком друштву, које није навикло на приватност и у друштву 21. века када се технологија развија таквом брзином да ју је тешко испратити социолошком анализом, свако за себе мора промислити: колико је приватности спреман дати и коме. Апсолутна приватност не постоји, као што не постоји ни апсолутна слобода.

Консултант за ЕУ политике