Милошу Петровићу награда „Чедомир Мирковић”

Милош Петровић први је добитник новоустановљене награде за књижевну критику „Чедомир Мирковић”. Жири је радио у саставу: Марко Недић (председник), Радомир Андрић и Славомир Гвозденовић.

Милош Петровић (1928), писањем књижевне критике, каже се у образложењу жирија, бави се готово шест деценија. Прву књигу – „Читајући после Скерлића”, објавио је 1967. године, а прве критичке текстове десет година раније. Изузетну пажњу наше књижевне и културне јавности изазива не само његов укупни допринос српској књижевној критици друге половине ХХ и првих година овог века, него и дужина и постојаност његовог бављења том важном књижевном делатношћу. Деценијском и преданом посвећеношћу књижевној критици готово без премца у нашој средини, доследним и дугогодишњим уређивањем часописа „Багдала” и другим активностима књижевне природе, између осталог у Удружењу књижевника Србије, у књижевној манифестацији „Савремена српска проза” у Трстенику, у Крушевачкој филозофско-књижевној школи, у уредништву часописа „Замак културе” у Врњачкој Бањи, у различитим књижевним жиријима, он је обезбедио врло препознатљиво место у садашњој и будућој слици наше савремене културе и књижевности.

Распон његових критичарских интересовања простире се од најстаријих времена наше књижевности, од Деспота Стефана Лазаревића и Монахиње Јефимије, до наших дана, али ипак са знатном превагом на књижевности ХХ века. У првој фази критичког рада највише се посвећивао песницима и прозаистима с почетка века о којима је критичке судове давао и Јован Скерлић, али без критичарске искључивости која је понекад била својствена аутору „Историје нове српске књижевности” и многих критичких осврта о тадашњим српским писцима. Највећи и најважнији део критичарске активности Милоша Петровића односи се на тумачење нових књига писаца који су се у српској књижевности афирмисали у другој половини ХХ века и који су дали велики допринос њеном развоју и узлету у том времену.