Хафизове газеле на српском језику

Капитално поетско дело „Диван” иранског песника Шемсудина Мухамеда Ширазија (1310–1390), познатијег као Хафиза, у издању Иранског културног центра у Београду, представљено је у Народној библиотеци Србије. Препев превода са персијског за ово издање урадио је Слободан Ђуровић. Књига садржи близу 500 препева Хафизових газела, лирских песама, као и увод и објашњења у преводу Александра Драговића. Допринос уметничком аспекту ове збирке дале су минијатуре прослављеног иранског уметника и професора Махмуда Фарчијана.

Управник Народне библиотеке Србије Ласло Блашковић објаснио је Хафизов утицај на нашег песника Јована Јовановића Змаја, најпре преко Гетеовог стваралаштва.

– Гете и Змај Хафиза су видели као песника који говори свевремено и ванвремено. Није од суштинске важности да је знаменити српски песник заиста посетио Хафизов гроб, збиља ходочастио ту универзалну, светлу, могилу, думајући над раком уобрученом ружама и гласовитим епитафом, али је свакако остао плодоносни дописник са значајним Хафизовим инспиративним мотивима, један посебни примерак западно-источног дивана. Са 26 газелом, где Персијанац вели: „Има ли где руже да нема трње”, директно кореспондира Змајев васпитни морализам, који је у сржи читавог његовог песничког напора намењеног деци. „Један мали дечко није ништ` уживо, све је схват`о тужно, све је схват`о криво, мучила га често и та мис`о црна, зашт` ниједна ружа да није без трна”.

Змај, међутим, ублажава Хафизов песимизам констатацијом: „Радујем се, друже, што се и на трну могу наћи руже”. Змајево читање Хафиза наизглед је проткано значењима што су испред физике; речју, тумачење религиозне поезије, каква је у једном значењском нивоу и Хафизова, подразумева по природи ствари пре свега алегорију и симбол. Хафиз је учинио да је газела у источњачкој поезији исто што и сонет у западној лирици, форма ограничена, а бескрајна, рекао је Блашковић.

Маџид Фахимпур, амбасадор Републике Ирана у Београду нагласио је да се Иран у време технолошког напретка још увек поноси духовним и културним вредностима, које су утемељене и у Хафизовом делу, а Махмуд Шалуи, директор Културног центра Ирана у Београду, говорио је о Хафизу као заљубљенику у божанско постојање, који је своје земаљске путеве увек усмеравао ка небу.

– Боготражење је био његов пут. Хафизова лирика испуњена је гностичким смисловима, где је свевишња стварност упоређена са лепим лицем, које остаје прелепо и без људског дивљења. Богу није потребно наше обожавање, људима је својствено да обожавају. Хафизову поезију одликује истанчана музикалност, много музичких дела засновано је на његовој поезији, објаснио је Махмуд Шалуи.

Проф. др Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”, напоменуо је да ова библиотека међу 682 оријентална рукописа садржи и два Хафизова, као што у нашем културном памћењу постоје лекције о односима Европе и Истока и суфијска мудрост код наших писаца Иве Андрића и Меше Селимовића.