Шантић – велики песник Мостара и Херцеговине

Од нашег специјалног извештача
Требиње – Алекса Шантић (1868–1924), рођен је у Мостару, у том граду је провео највећи део живота, и у њему умро од туберкулозе. Поживео је 55 година, сахрањен је у Мостару. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубља­ни, потом се вратио у Мостар. Био је, како сведочи Владимир Ћоровић, „прво време прилично повучен”, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи”. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних највише је поштовао Хајнриха Хајнеа. У српској књижевности остао је упамћен по песмама: „Емина”, „Не вјеруј”, „Остајте овдје”, „Претпразничко вече”, „Што те нема”, „Вече на шкољу”, „О класје моје”, „Моја отаџбина”, „Ми знамо судбу”... Дописни члана Српске краљевске академије постао је 1914.

У Требињу, у организацији Института за књижевност и уметност из Београда, и општине Требиње, одржан је научни скуп: „Алекса Шантић – песник модерне”. У раду скупа, у оквиру пројекта: „Смена поетичких парадигми у српској књижевности 20. века: национални и европски контекст”, учествовало је двадесетак угледних професора универзитета, књижевних критичара и писца, из Србије, Црне Горе и Републике Српске.

После поздравне речи Славка Вучуревића, начелника општине Требиње, у уводном слову, проф. Јован Делић, између осталог, рекао је: „Шантић је песник врхунске елегије (Претпразничко вече, Наш стари доме, Моја ноћи, Једна суза), песник једне од најлепших песама кратког стиха, савршеног склада, звука и значења, изузетно богатих звучних и визуелних слика (Вече на шкољу), песник апокалиптичних слутњи (Жетеоци) и наговештаја космичке угрожености (Ноћ, Прољетње терцине), песник подвојености лирског субјекта и његовог срца (Мраз), песник који је изванредно преплитао родољубиве, социјалне и интимне мотиве, песник који је укоренио терцину у српском песништву и оставио свој печат на сонету. Својом племенитом личношћу и својом дубоком меланхолијом Шантић је обележио доба српске модерне. ”

Александар Јовановић говорио је о патриотској поезији Алексе Шантића. Живећи на ободу српске културе, Шантић је у својим стиховима снажно прожео родољубиву, социјалну и личну тематику: „Музи”, „Моја отаџбина”, „Моји очеви”, „Бока”, „Неретва”, „На убогом пољу”, „О, класје моје”, „Остајте овдје” „Претпразничко вече”... Потискујући песничку  реторику и смештајући патриотизам у најинтимније просторе бића, Шантић је допринео развоју овог тока српске поезије и испевао низ драгоцених песама чији је значај колико песнички, толико, а можда још и више, културни и национални.

Александар Милановић анализирао је одраз српске културне периферије и центра у језику и стилу Шантићеве поезије: с једне стране налази се тежња да фонетским обликом домаћих речи и турцизама дочара локално, а са друге покушава да се војвођанском лексиком и падежним облицима именица у множини приближи центру, у духу његовог романтизма, тј. угледања на Бранка и, нарочито, Змаја.

Милосав Тешић (Фото: Т. Јањић)

Зборник о Милосаву Тешићу
Прошле године, у Требињу, одржан је научни скуп с темом: „Звук, метар и смисао у поезији Милосава Тешића”. Ове године, појавио се истоимени зборник радова, који су представили Александар Јовановић и Јован Делић. Ово је двадесет и први зборник о српским песницима 20. века у серији „Поетичка истраживања”, што је у српској науци о књижевности прави подвиг. Издавачи су Институт за књижевност и уметност из Београда и Дучићеве вечери поезије из Требиња.

Шантић је више од традиције, сматра Александар Јерков, он је традиција коју нисмо сачували и у којој се српска култура сусретала на другачији начин са Исламом – где су Мара и Емина једнако недокучиве и блиске. Велики песник Мостара и Херцеговине, незаобилазан у нашој лектири, оставио је социјалне, родољубиве и понеку љубавну песму првога реда, али је у већој мери отварао капије модерности но што му је то признато. Зато његова, свима позната, али недовољно схваћена, у данашњем контексту – песма „Остајте овдје” – захтева да се чита од Хајдегеровог до Саидовог разумевања тога шта је то што је овдје.

Када кажемо да је Шантић песник патријархалне културе, истиче Драган Хамовић, ваља имати на уму да је унутар патријархалне заједнице већ дошло до сталешког раслојавања. Он том свету, значи, не припада, него га посматра са социјалне удаљености трговачког сина – али му прилази, како негде вели Перо Слијепчевић, са „носталгијом сељака“, с продубљеним осећањем плебејског порекла. У тексту из „Босанске виле”, објављеном исте године када и Скерлићев есеј „Обнова родољубиве поезије”, Димитрије Митриновић оцењује да већина тадашњих српских писаца „нису умјетници, него етнографи посебне врсте”, чији је највиши домет приказ „нечег локалног”. Перо Слијепчевић, пишући о поезији Алексе Шантића, примећује Бојан Чолак, издваја као главне мотиве у његовом песништву „природу, српство, сиротињу, благодарност Богу и лептира”, а као доминантне теме „побожности, патриотизма, љубави“ и пролазност младости. Из овог можда најширег набрајања суштинских тема Шантићевог стваралачког опуса изостављена је тематика смрти. А смрт се као лирска тема у песничком опусу Алексе Шантића сусреће од најранијих песама, и то у онима у којима се опева губитак, тачније смрт ближњих.

Милан Алексић је говорио о песништву Алексе Шантића у књижевној критици, тема рада Предрага Петровића била је: Луцифер – о демонским визијама у Шантићевој поезији, а Марко Радуловић бавио се средњовековним сликама и мотивима у Шантићевој поезији.

У Дому културе у Требињу, награда „Јован Дучић”, уручена је песнику Гојку Ђогу.