Битински пастир

Изнад оваца само тешка планина,

Битинија са својим бреговима,

Велико вече Азије које их косо преклопи,

Лист књиге коју ветрови читају,

Далеки дах мора и острва што се стресају.

Силазе, тако, падинама Битинског Олимпа,

Безбројне, незнатне, ужурбане као мишеви,

Ради торова покрај Брусе,

Ради збијености која штити од вукова.

Најпре једно огромно стадо: хиљаде и хиљаде оваца,

Клатећи вруће, набијене мешине млека –

За њима јагњад омађијана –

И овнови, у истом ритму, мужјаштва и своја звона,

Очи им сјаје у вечери пламичцима,

На ногама тако танким, тако неспретним, рекло би се да храмљу.

А онда, скачући с бусена на бусен, низбрдо,

Искрсну он огрнут преврнутом кабаницом,

Као месечина, скачући низ брегове,

Звезда, што се са неба самих скотрљала.

Човек као сви други људи,

Пастир као сви други пастири;

На небеском би прстену био сјајан, у ноћи, међ брдима изгубљен,

Младић, без нарочитих мисли, без чуда,

Просто напросто, младић огрнут кабаницом.

Само глава тамна, од сунца препланула,

Само очи, ноћи и ветру отворена.

„Зовем се Селим. Родио се у Босни. Гоним триста оваца

Говорим ови језик, и многи су наши ође у брдима,

Ил су у Бруси дућанџије,

Од Ливна сам. Десет годишта да пољану нијесам видио,

Ни гору око Гламоча.

И тамо сам чувао овце стричеве.”

„Земља је ко земља,

И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па доста,

А јање које чувам, дижући га до овце,

Кољу ко и ође,

А онда је свеједно за чији нож и за трбух чији.”

„Да, нежењен! Чиме бих то чељаде преранио;

У којој постељи да ме чека,

И пошље чија, моју главу да загрли?

Једном је пришла једна ђе сам спаво,

И била тиха и слатка ко мехлем,

И суза за њом ми останула,

А ипак сам је у ноћ одгонио.”

Јер ја сам чојек, а жена ти је жена,

И пошто си је већ имо,

Са несрећом је боље у постељи но с њом,

Јер вечери су дуге а треба живјети са својим мукама,

Провести са својим бригама;

И доста је бројати њих, ко овце да се не изгубе.”

„Времена су се промјенила, и више није ко што је било

Ја сам битински чобанин, ал знам да је с ову страну Америка, и с ону Кина,

Да једни трче за овцама и други за машинама,

И да људи увече броје овце а ноћу броје бриге.”

„Ја сам овчар, али шта све то значи?

Овчари не свирају више фруле као некада,

Овчари свирају у своје несреће,

И ништа више није ко што је било, јер зашто би и било;

И ништа више не одговара оном што преставља,

Ни то да сам Турчин, кад сам уствари Бошњак,

Ни то да чувам овце под Олимпом, кад овај уствари није Олимп,

И знам да је грамофон кутија,

Да ако разбијем постоји један други;

И ја више не верујем и не клањам.”

„И ја више нећу имати сина,

Јер ни отац мене није морао имати,

Јер један роб не мора рађати другог,

А слободан чојек довољан је сам пред вјечношћу.

И нећу отићи у Америку,

Јер бих и тамо чувао овце;

И знам што знам;

И знам да, што једном треба и хоћу да учиним учинићу.”

Тако говори један младић, огрнут ноћју и кабаницом

Под планинском вејавицом,

Под небом оштрим, тамним, хладним,

Котрљајући се за овцама низ брегове,

Незнатан, бедан, сићушан, изгубљен,

Скоро без мисли, скоро без чувства и без ужитака,

Без везе, скоро глуп, скоро идиот,

Драги камен испали са небескога прстена,

Откотрљан по овим пространствима Битиније,

По овој Малој Азији и Олимпу,

Као да је било где другде;

Са небескога прстена којим сваку ноћ

Једна несрећа света другу верава.

И тако говори, као што би и макоји други

Сводио своје речи и своју крв низ брегове.

На броду Џул-чемал, фебруара 1932.

(Политика, 6. јануар 1934. године)