Ништа није нездраво, ако се не злоупотребљава

Кардиохирург на Институту за кардиоваскуларне болести Клиничког центра Србије др Младен Кочица завршио је Медицински факултет у Београду с просечном оценом 9,25, а специјализацију из Опште хирургије са одличним успехом на истом факултету.

Рођен је 2. септембра 1961. године у Аранђеловцу. Говори енглески и шпански. Живи у Београду, у браку с Милицом.

Академик проф. др Владимир Кањух рекао је за др Кочицу да је он „већ сад понос српске кардиохирургије”. Да је то баш тако говори нам и награда Привредне коморе Београда коју је Младен Кочица добио за најбољу докторску кардиолошку дисертацију.

Кад сте одлучили да будете лекар...

Био сам одличан ученик, па сам после гимназије тражио нови изазов. Јер, постоје факултети који су сами по себи тешки, па и због тога представљају изазов. Таква је и медицина, јер за њу није потребан неки велики таленат као за уметничке факултете. Тако сам изабрао факултет, као тежи животни пут, да бих проверио себе.

... а како сте се определили за кардиологију?

То сам изабрао током факултета. То је интересантно и важно питање на које имам необорив одговор. Кардиоваскуларна наука, као део медицине, поседује у себи процесе унутрашњих дешавања који су у складу с логиком, а она ми у свему даје право на миран живот.

Кад вам је логика дала моћ?

Кад сам био на четвртој години, у току испита из хирургије на Другој хируршкој клиници у комисији чији је председник био проф. Предраг Петровић, који је, по вокацији, кардиоваскуларни хирург. Тада је 16 људи било пријављено за испит и сви су одустали сем мене. И сви су били у сали, а само сам ја полагао. Професор је постављао питања из разних области медицинске науке, а ја сам са великом сигурношћу одговарао на сва питања. Професор је био одушевљен. Прекинуо је испит и казао да сам добио десетку. Ухватио ме је за руку и одвео у кадровску службу Клиничког центра Србије и замолио надлежне да ми запишу име и презиме да би, кад за годину дана завршим факултет, одмах имао радно место. Ипак, није баш тако било, али не грешком професора, већ администрације Клиничког центра Србије, па сам, као и сви остали, примљен у радни однос после тек четири-пет година.

Како сте наставили усавршавање?

С професором Петром Ђукићем, мојим великим учитељем кардиологије, започео сам причу о срчаним залисцима који при одређеној операцији имају одличан одговор, али нико од нас то није знао теоријски да објасни и да то докаже. Ипак, у том разговору са проф. Ђукићем ја сам му понудио одговор на то питање. И он је, на тренутак, застао и погледао ме. То је мени био знак да добро размишљам. Али, ми годину дана нисмо могли да нађемо потврду тог мог става, па, подразумева се, ни цело решење те приче о срчаним залисцима.

И ко вам је дао ту потврду?

Касније, случајно, на интернету нашао сам тај одговор, односно теоријски доказ одређене операције срчаних залисака. До њега и до објашњења те приче дошао је Шпанац Франсиско Торент Гуаск. И ја му се обратим. Било је то 2001. и тада је почела наша преписка. Ја њему питање, он мени одговор. И једног дана ме је позвао у Шпанију. И тако три пута за три године. Све до његове смрти 2005. Тог човека и његову науку сам доживео као магични додир јер је на томе радио 50 година.

Да ли се разликују срца жене и мушкарца?

Разликују се. Не толико као орган, већ срце као део организма. Јер срце жене се налази у организму који је у свеукупности биолошких збивања природно другачији од организма мушкарца. Исти случај је и са мозгом жене и мозгом мушкарца.

Како се здраво хранити и здраво волети?

Основни став је: ништа није нездраво, ако се не злоупотребљава, па ни једна цигара или чаша... Љубав и све добре и лепе вести радују и срце. Али, животни проблеми или тешка туга, а посебно и најчешће у љубави, заиста делују штетно на срце као и сва тужна дешавања. То је разлог што је срце метафора свих емотивних стања. Кад све то знамо требало би једни другима да чувамо срце. Јер у љубавним догађањима долазимо до лучења свих хормона. Шире се крвни судови што делује благородно на цео организам. Зато је срце, по објашњењу грчких филозофа и песника целог света, главно станиште душе.

А како сачувати спортско срце?

То је срце које је вежбом истренирано тако да буде прилагођено много већим напорима него што су напори обичног човека који се не бави спортом. Што је спорт напорнији то су припреме срца за тешка такмичења напорнија. Али, срећа је што срце поседује огромну срчану резерву. Она служи да срце издржи све изненадне напоре и код људи и код животиња.

Шта је ваш професионални став?

Мој професионални став, а самим тим и животни, исти је, јер нераскидива је професија сваког од нас са нама самима, са нашим животом. Морам да признам да мој став није аутохтон. Да сам ја умео казао бих исто као што је то учинио владика Николај Велимировић: „Што си већи, то си мањи.” То је мој животни став.