Време (ни)је за хероје

Ростанов „Сирано де Бержерак” (1897) је мелодрамска трагикомедија романтичарског духа чији је протагониста усамљени херој нежног срца и неугледне спољашњости, који одлучно живи за поштовање честитости, у окружењу општег бешчашћа. Упркос неоспорним историјско-књижевним вредностима Ростановог текста, тешко се може рећи да је он нама, данас и овде, посебно инспиративно полазиште за грађење идејно актуелне представе, због његовог анахроног идеализма, у нескладу са нашим временом. То наравно не значи да је искључена свака могућност стварања у неком смислу вредне представе по овом комаду. Мислимо да би он, на пример, могао да профункционише у обличју раскошнијег спектакла, дела формалне величанствености, стилске разгранатости која би покрила слабости његовог значењског плана, у нашем контексту.

То, нажалост, није случај са представом редитеља Ивана Вуковића у којој је Ростанов текст приметно скраћен, при чему није идејно згуснут, нити значењски фокусиран. Теме истицања храбрости и херојства, насупрот свеприсутној снисходљивости и удвориштву, као и односа између духовне и физичке лепоте, набацане су уопштено, без поентирања. Радња је постављена као „позориште у позоришту” чији се први призори, трапаво склопљени, одвијају под упаљеним светлима. Глумци стоје у једном низу, меркају нас и коментаришу, раштимовано и неспретно, чекајући да представа почне. Поступак „позоришта у позоришту” иначе има завидне сценске могућности јер отвара простор за уграђивање критичких коментара, потенцијално гради ефектну дистанцу према примарним значењима, укратко, обезбеђује плодно тло за вишезначје и аутоиронију. Ништа од тога у овој представи није битније искоришћено, због чега је суштински неважно то што се радња приказује као театар у театру.

Игра је отегнута, наративно лабава, неодмерено театрална. Иначе изузетни глумци Милош Ђорђевић (Сирано/Монфлери), Сузана Лукић (Роксана), Горан Јевтић (Рагно/Грађанин/Сестра Клера), Никола Вујовић (Гиш/Дечак/Сестра Сара) и други, овде преовлађујуће, укупно посматрано, нису донели много више од упадљивe галамe. У две-три сцене, на једвите јаде, профункционише стилска лепота Ростановог текста. Тада је глума суптилнија и продорнија, на пример у сцени испод Роксаниног балкона, између Роксане, Сирана и Кристијана (Урош Јаковљевић), или на крају, када Роксана у манастиру схвата идентитет њене љубави. Ови призори су драгоцени јер гледаоцу дају очајнички потребну наду да ће се троми ход променити, да ће игра постати живља, интригантнија, а та нада нам недвосмислено помаже да прегурамо ову преко-двосатну представу.

У преовлађујућем току се тешко прати радња, догађаји се килаво вуку по сцени, а покушаји да се они учине занимљивијима нису нимало славни. Укључен је један сонг о храбрости гаскоњских кадета који се неколико пута понавља, али он нема опипљивију драмску функцију, па не бисмо били нимало оштећени да га нисмо чули и видели (композитор Драшко Аџић). Поред певања је (природно) убачено и пуцање, у једном тренутку изразито трзајуће, тек да нас подсети да смо и даље будни.

Костими су упадљиво стилизовани, у прихватљивом сагласју са основним театралним приступом (костимографија Олга Мрђеновић). Сценски простор није претерано домишљато решен, што је у фином складу са целокупном представом (сценографија Марија Калабић). Централни део позорнице заузима известан објекат, у вези с којим основано сумњамо да је некакав брод, имајући у виду да је на његов зид прилепљен точак који неодољиво личи и на бродско кормило (мада му је исто тако накаламљено и једно повеће уво, што помало баца сенку на сумњу да је реч о броду). Тај известан објекат може бити и кућа, али и људско тело, а то заправо и није од претеране важности зато што представа у целини обилује произвољностима и недореченостима. Около су начичкани мало или нимало смислени реквизити, на пример, макете коњске главе, или читавих коњића, или једног огромног кактуса који се ту задесио, ни крив, ни дужан. Судбину тог несрећног кактуса можемо упоредити са судбином гледалаца ове представе који ће врло вероватно имати осећање да су се ту нашли несрећним случајем, ни криви, ни дужни.