Друга страна медаље

           Чак ни сада, годину дана након доласка у Канаду, још увијек не могу да осјетим оно задовољство које ми је, првих дана по добијању визе, причињавала помисао да одлазим из Босне. Приче о западном стандарду су мање-више тачне, али постоје стотине неких других ствари које су ме баш затекле и натјерале да се упитам јесам ли повукао прави потез.

            Прве ствари које се примјете у Канади су осмијех и љубазност. За некога ко је одрастао на брдовитом Балкану гдје трговци сваки дан устају налијеву ногу и гдје шалтерски службеници одређују строга правила понашања у радијусу од сто метара око себе, сусрет са љубазним фацама и осмијесима свуда унаоколо ти говори да овдје „нешто није у реду“. Јер, како друкчије објаснити тај феномен гдје ти сви љубазно одговоре 'ак 'оћес и на три везана питања? Или, да ти, по изласку из супермаркета, продавац фино упакује и однесе до аута све што си, гоњен балканским синдромом изнутра:"Брже, нестаће, поскупиће.", купио.

            Међутим као и сваки мач са двије оштрице и у овог мача је она оштрија страна окренута према теби. Из нечега у главу ти дођје кад почнеш да плаћаш "производе и услуге".

           Видиш, рецимо, паковање кока-коле кошта 4.99 долара. Добро. Одлазиш да платиш, дајеш насмијаној дјевојци 5 долара, међутим, она ти каже да је цијена 6.25 долара. Ти је гледаш брдским споромислећим погледом, тако својственим у твојој породици. На твоја питања: Откуд? Како? Зашто? она ти стрпљиво одговара да на цијену од 4.99 иде ГСТ, порез који удара Влада, затим ПСТ, порез којим нас усрећује Провинција, затим још неки ситниш за рециклажу, очување човјекове околине, кауција и то је то. Као што реце Бранко Ћопић: "Скупља пита нег' тепсија."

            Са производа прелазимо на услуге. Куповина рачунара и инсталација интернета су обавезне ствари које задесе Србина по доласку на развијени запад и то углавном због тога што знаш да би, да си кући у Босни имао компјутер, био главни у селу, па би, ако ништа друго, сад да изиграваш фацу кад се својима јавиш телефоном: "Шта се ради ?! Ма, ево, ништа посебно, баш сам сад био мало на интернету и тако..." Нит' си ти нашао нешто занимљиво на интернету што би сад са њима да подијелиш, нит' то њих претјерано интересује (њихов интерес више откривају питања типа: Има ли наших тамо? Пратите ли суђења у Хагу? Пошто је тамо месо?)

          За инсталацију интернета постоје десетине компанија и све, у суштини нуде једне те исте ствари, али по различитим цијенама. Наравно, Србин се, поучен искуством са кока-колом, неће тако лако навући на танак лед. Овај пут ће опрезно да се распита за све те њихове порезе и остале ситне клопке под заједничким именом ФЕЕС. Разговараће са комшијама и након што му сви предложе компанију за коју ће имати попуст јер с њом већ имају уговор за кабловску телевизију, Србин ће намјерно да прецрта име те компаније у свом блокчету. Ако му, којим случајем жена или дјеца приговоре помињући неке ситнице као што су губљење времена "ако већ не вјерујеш људима" Србин ће само да их ошине погледом који изражава љутњу и можда неку тугу што Бог није подарио памет и другима него овако Србин мора да се мучи са њима и објашњава им основне ствари. Након тога он у руке узима пословни именик од 1300 страница, пљуне у шаке (без овог обавезног ритуала он ниједан посао не започиње) и „ожеже“. Након елиминисања свих компанија које му се учине сумњивим (наравно, телефонско називање истих и распитивање о цијенама, условима и сличним ситницама које, као за пакост, нису ставили у именик, не долази у обзир, јер би за тај Сизифов посао требали дани напорног рада), одабере се пар њих, узму се три сата времена преда се и маратон може да почне. Наравно, након што се окрене њихов број не треба се заваравати да ће разговор са "првим расположивим агентом" да почне истог тренутка. Не. Србину се тада на располагање стављају десетине неких опција и осјећа се нешто што Французи зову „дежа ви“. Србин, наравно, друкчије посматра саму појаву и има своје, српско, име за то: "Зар опет, хебо га Бог?" Зашто питање и зашто псовка? Тешко је то објаснити. Србину су се, током историје, наметала многа питања и он се, барем с прва, трудио да, прије него што одговори на свако, добро размисли, размотри све расположиве чињенице и тек онда донесе одлуку. Временом (током вијекова) се научио да размишља све мање и све краће како су разлике између посљедица различитих одговора бивале све незнатније. На крају се помирио са судбином и почео на изборима да гласа за онога чији је квадратић био први одозго и да на ТВ-у стално гледа програм који му је на првом каналу.

            Наравно, то ће само површном посматрачу који се ослања на некакве тамо егзактне науке, логику и здрав разум и који, аналогно томе, очито не познаје Србе, изгледати чудно и неуобичајено, али ономе ко је свој вијек провео са Србима, свако друго рјешење би спадало у домен научне фантастике. И зато сада он куне и богара, јер га опет тјерају да нешто бира, а искуство га је научило да се након сваког бирања ствари баш и не промијене, колико год се он трудио и водио рат са родбином и пријатељима који су се сви намјерно уротили против њега и тјерају га да повуче погрешан корак. Само, овдје постоји разлика. Србин, овог пута, мора да мисли док бира. Та, у овој сфери Србиновог живота, ненавикнута активност изазива главобоље, ружне сне и свађе у породици. Прве двије ствари настају као посљедица вјечите Србинове стрепње: "Јел' то мене неко покушава да за..бе можда?" Свађе у породици настају јер Србинова дјеца, по правилу имају скуп укус и увијек га покушавају наговорити да узме бољи ауто, већи стан или, у овом случају, бољу интернет конекцију. И док дјеци објашњава узалудност њихових напора јер до 18. године ионако немају право гласа у његовом стану а послије 18. ће свеједно бити "мрш ми из куће", Србин се пита шта је то Богу згријешио кад чак и његова животна сапутница (жена у мене) држи дјеци страну, као и увијек, а не њему. И у том тренутку у Србину се буди његово друго и право ЈА, разлог зашто Срби немају средња имена. Средње име сваког Србина је ИНАТ.

            Идућа Србинова реченица је одраз оне његове вјечите стрепње, а у исто вријеме и објава рата свима који мисле да се њему може тек тако испрати мозак:

"Е, неће ми га мајци нико мене захебавати!" Он ће намјерно да изабере најлошију конекцију, да баш показе свима, У ИНАТ.

            Касније ће се све по обичају обити о његову главу, јер ће између учитавања страница моћи да попије кафу и одигра пола партије шаха са комшијом са осмог. Тада се у њему потврђује његова теза о узалудности свађања са женом и дјецом око било ћега ("Како само ја никад нисам у праву?"- Србин се пита) и он је један корак ближе потпуном помирењу за животом, бирањем и осталим стварима које иду уз то.