Плаћеници

У Србији и на Западу ништа ново. С обзиром на конјунктуру расправа о улози и о моралу плаћених политичких активиста и такозваних ентузијаста из невладиних организација, намеће се позајмица и допуна наслова Ремарковог романа. Плаћени политички агитатори су тема, а на западној страни разликује се између добрих и злих плаћеника.

У Аустрији и у Швајцарској, у Немачкој и у Француској, с уздигнутим прстом указује се на председничке изборе у Аустрији, на којима је кандидат демократске Аустрије Александер Ван дер Белен однео „тесну” победу над ривалом деснице, Норбертом Хофером, што се тумачи као „судбоносно окретање” Беча тоталитаризму.

Аналитичари нагађају о ширењу „аустријске десничарске епидемије по Европи”, а у медијима и јавности упире се прстом ка Москви: аустријски десничари, од слободара до идентитараца (који, истини на вољу, нису изум алпског политикантства, формирали су се по угледу на француски оригинал) описују се као „руски плаћеници који покушавају да дестабилизују политичке системе у земљама ЕУ”. Прозивају се и утицајни политичари и економски магнати који су, наводно, подлегли шарму руских милијарди...

Водећи европски медији указују на улогу Центра за континенталну сарадњу у Москви, под вођством Немца руског порекла Јурија Кофнера, и на његову средњоевропску филијалу, на Суворов институт у Бечу...

У Србији, медији око мандатара Александра Вучића спекулишу да су западни цртачи интересних зона у спрези са домаћим активистима чији је циљ политичка дестабилизација и рушење коалиције која би требало да оформи нову владу. Помињу се разлози чија дефиниција пркоси здравом разуму – од протеста против изградње „Београда на води”, до наводне изборне крађе... Похвалније би било дефинисати притиске Запада на Београд као наум да са помаком преговора о чланству Србије у ЕУ наметне обавеза признавања независног Косова.

Занимљиво је, међутим, како се на Западу дефинишу плаћеници који заступају стране интересе. У јеку критике руске подршке европској десници, немачки историчари саопштили су јавности резултате истраге вазалног односа легендарног немачког канцелара Вилија Бранта према САД. Америка је 1950. године педесетоструко преплатила два додатка социјалдемократском дневнику „Берлинер штатблат”, чији је главни уредник био Вили Брант. Сума уплаћена на Брантов рачун износила је 200.000 марака (око пола милиона евра данас). Био је то почетак сарадње при којој су САД очекивале да Брант изведе Немачку на пут развоја, по западним мерилима, и интегрише је у одбрамбене системе Запада.

Да ли је, дакле, и легендарни немачки канцелар био плаћени агитатор? Историчари су проценили да није, јер је добијао новчану помоћ да би остварио сопствене политичке циљеве...