Рођени у осми дан

Пожаревац – Ово је прича о три хероине – Цици, Војинки и Леди. О три Пожаревљанке којима је судбина, свакој на свој начин, наменила улогу жртве, а оне су је прекројиле у љубав. У њихове животе, различитим путевима, уселила се иста мука – Даунов синдром. Ове мајке су основале пре две године у Пожаревцу Удружење „Осми дан” јер се верује да су деца с Дауновим синдромом рођена осмог, непостојећег дана у недељи. Разним акцијама скрећу пажњу на овај синдром који, кажу, није болест већ стање.

Можда ће животна прича Светлане Цице Илић (52) изгледати невероватно. Ова кршна, али крхка посластичарка, пожурила је да се уда, попут многих девојака тада, па је већ са непуних 30 доживела да је муж истера из куће. Волео је друге жене, а Цица није имала куд него да се врати код родитеља. Двојицу синова, тада дечаке од осам и девет година, морала је да остави оцу јер је остала без посла. Али мука никад не иде сама. Убрзо јој је судбина у живот довела друго, туђе дете, рођено с Дауновим синдромом. Он је Ивица Младеновић, данас човек од 28 година. А када га је Цица приметила како данима стоји испред капије, тужног погледа, мусав, другачији, имао је свега осам. Нико га у журби није примећивао осим Цице. Пришла му је једног дана, а из дечака је у трену изашла бујица јада. „Немам никога, мајка ме је напустила, тата стално ради”, рекао је кроз плач. „Немам ни ја никога”, узвратила је Цица како би га утешила. Тих неколико реченица двоје усамљених „рањеника” биле су као нераскидиви животни лепак. Убрзо упознаје дечаковог оца, а након краћег времена прелази да живи с њима. Ивице се мајка одрекла и отишла у Немачку, створила нову породицу и заувек заборавила дечака из Пожаревца. Али њему је живот послао Цицу – спас и ослонац. Другу мајку.

– Мој отац ме је три пута питао да ли знам шта ме чека у животу с таквим дететом, могу ли да негујем туђе, а да не живим са својом децом. Рекла сам да сам се помирила са судбином. Ивица је био једно запуштено дете. Сви су га се стидели и избегавали га па сам чврсто решила да му помогнем, да од њега направим човека – присећа се Светлана.

Научила га је да пише, да рачуна. Када ниједно дете из специјалног одељења није могло да упише средњу школу, Ивица је, уз Цицину помоћ, успео. Примили су га у школу за децу оштећеног слуха у Јагодини. Испраћала га је, дочекивала, све док није дипломирао с петицом на смеру за пекара.

Прича Војинке Милосављевић (54), потпуно је другачија, а опет иста. Ова сићушна, а јака жена имала је ту несрећу да јој ћерка, одмах по рођењу остане непокретна након операције цисте на кичми. Милена данас има 34 године и није способна да брине о себи. У међувремену, Војинка се развела и сама преузела бригу о ћерки. Радила је дотад као неговатељица у Стамници код Петровца на Млави у Установи за децу и омладину ометену у развоју. Баш у то време, из Суботице је стигла Јована, дете с Дауновим синдромом, којег су се родитељи одрекли одмах по сазнању да је другачија. Имала је шест година. Била је ситна, једва је ходала, ни кашику није умела да држи.

– Одмах ме је освојила. Са свим хендикепима, она ме је имитирала како намештам креветиће, није се одвајала од мене – сећа се Војинка.

Како је морала да напусти посао да би неговала своје дете, Војинки је тешко пао растанак од мале Јоке. Завршила је курс за хранитељицу и затражила да је поведе са собом у свој дом. Тада је имала десет, а данас скоро 18 година.

Од уплашене „зверчице” Јока је постала део породице и питома девојчица. Данас су она и Милена као праве сестре, везане су, воле се и помажу једна другој. Јока је ту да принесе све што треба, помери непокретну сестру, док је Милена, као ментално здрава, учи свему.

Десет година Ледена Животић (49) и њен супруг лечили су стерилитет. Онда су схватили да постоје и други начини да се неком детету поклони срце. Одлучили су се за усвојење. Врло брзо стигао је позив да оду у Звечанску где их је чекао, испоставиће се касније, њихов син Вукан. Био је беба од 13 месеци, доведен баш из Пожаревца, где му је било суђено да се врати.

– Отишли смо, уносе слатког дечака с црним крупним окицама, огромним обрвама и трепавицама, ставе ми га у крило и тог тренутка сам знала да ће то бити мој син – присећа се Леда. Ту престају њена размишљања о рађању, посвећује се Вуку. Игром судбине, после непуне године, сазнаје да је у другом стању. Од гинеколога добија упут за амниоцинтезу, али на наговор свог лекара из приватне праксе, не одлази на тај важан генетски преглед јер је ултразвук у више наврата показао да је с трудноћом и бебом све у реду. Милица се родила три недеље пре термина. Неколико дана су од мајке скривали бебу уз изговор да докторка није ту. Тек када је почела да сумња, Леда је инсистирала да јој одмах донесу дете. Тада је први пут видела своју девојчицу.

– Од узбуђења нисам приметила да јој нешто фали, ни да има косе очи. Беба као беба, ништа необично, сићушна, мала уста, носић, један капак јој је стално спадао јер су они хипотонични, али ништа толико да бих сматрала да је потпуно другачија. Отишле смо кући, а да ми нико није рекао да сумњају на Даунов синдром – прича Ледена, која је тек на отпусној листи прочитала дијагнозу.

Затражила је објашњење од докторке. Тек тада је сазнала истину уз савет да, тек кад буде спремна, уради анализе, а да дотад воли своје дете као да је најсавршеније биће на свету. Тако је и урадила, заједно с мужем. Тек када је Милица напунила четири године смогли су снаге да се потврди дијагноза.

Данас Милица има 15, а Вук 17 година. Никада их нису раздвајали. Дечак из Звечанске од своје пете године зна да је усвојен, али то ништа није променило. Није се променио ни када је добио сестру, ни када је сазнао да је другачија од друге деце. Напротив, њихова љубав је огромна.

– Они се обожавају. Вуку сам одмах објаснила да немају сви срећу да се роде здрави као он. С друге стране, он није имао срећу да га задржи биолошка мајка, али му се опет посрећило да је с нама и да ћемо га заувек волети. Милица и он ме држе кад ми је најтеже, кад ме обоје загрле у трену нестају све муке – с осмехом тврди Ледена, која је насупрот имену, жена топлог срца.

Како се манифестује синдром

Додатни хромозом на 21. хромозомском пару код ове деце проузрокује врло специфичан развој: когнитивне способности су отежане, мишићни тонус је слабији, услед поменутих стања и увећаног језика теже се говорно изражавају. На први ћете их поглед препознати по косим спуштеним очима, малим ушима, равним потиљком и језиком који вири из уста. Традиционално имају и чуњаст облик тела, али све ово у последње време више није случај. У свему осталом особе с Дауновим синдромом сличне су особама без ове дијагнозе.