Имамо ли нови књижевни правац

Прелазак 20. у 21. век био је за нас претешко животно искуство, али у уметности, по свему судећи, није било тако – уметност је нашла начине да превазиђе стварност и симболички је протумачи и превазиђе.

Књижевни критичар Стојан Ђорђић у својој новој књизи „Иреалистичко доба” (Службени гласник) период од 1990. до 2010. године одредио је управо тако, као време иреализма, а у своју анализу укључио је тридесетак писаца и око педесетак њихових одабраних остварења, који су најбољи примери иреалистичког дискурса. У разговору за наш лист Стојан Ђорђић објашњава своје виђење овог периода српске књижевности:

– Ако се тих двадесетак година на прелазу из 20. у 21. век може издвојити као посебна епоха у нашој књижевности, а то је основна идеја ове књиге, онда је термин иреалистичко доба права ознака утолико што се тим називом издваја главна поетичка промена која се догодила тада, а то је прелазак на нову поетику, сасвим друкчију од постмодернизма, који је током осме деценије 20. века код нас имао улогу водећег књижевног правца. Иреалистичка књижевност није ни књижевни правац, ни покрет, ни школа, ни програм, она је настајала постепено, као пракса уметничког препознавања нашег савременог егзистенцијалног искуства, каже Стојан Ђорђић, додајући да заправо нико од писаца или критичара није програмски заговарао нови књижевни правац, али да су многи писци почели да пишу уводећи нестварне, иреалне елементе у слику света, а да нису писали фантастику.

Ђорђић је анализирао дела Басаре, Радована Белог Марковића, Милисава Савића, Горана Петровића, Видосава Стевановића, Павла Угринова, Јовице Аћина, Игора Маројевића, Мирослава Јосића Вишњића, Владимира Арсенијевића, али и песника Миодрага Павловића, Новице Тадића, Драгана Јовановића Данилова, Алека Вукадиновића, Радмиле Лазић, Зорана Богнара… При том је књижевност овог периода одредио и у односу на домаће и европске политичке и друштвене прилике, крупне геополитичке промене, пад Берлинског зида и распад Источног блока на глобалном плану, а код нас распад Југославије, економске и културне санкције међународне заједнице, НАТО бомбардовање.

– Да, иреалистичка књижевност коју стварају српски писци у доба транзиције, јесте одговор на такву стварност, рекао бих, уметнички одговор на ту одвећ тешку, мучну и трагичну, скоро апокалиптичну стварност, приметио је Ђорђић.

По његовом тумачењу, говорити о стварности на фантастичан начин значи променити начело уметничке интерпретације која се преусмерава ка симболичком говору.

– То је недвосмислен знак да се уметнички говор одваја од стварности, то јест од миметичког говора и окреће ка неким другим референцама, све до трансценденције (што да не?), које би могле послужити боље и као надахнуће и као изазов. Једноставно речено, иреалност писцу нуди више него реалност, а шта ће писац постићи то зависи од његовог уметничког потенцијала. Ту шансу су „намирисали” писци овог периода и покушали да је искористе, а неки су баш успели у томе. Уздигли су се изнад стварности, развили своју уметничку имагинацију, пружили једну много пунију, лепшу и вреднију пројекцију човекове егзистенције, а шта то конкретно значи то сјајно показују српски писци иреалистичког доба, пре свега, естетским постигнућима, израђеним језичким и уметничким средствима и поступцима, као што су, на пример, мелодичност наративне фразе, оригиналне песничке слике и метафоре, а изнад свега нов и танан сензибилитет, објашњава Ђорђић.

Ипак, наш саговорник писце који су стварали у периоду од 1990. до 2010. године сагледава у оквиру њихових поетика, издвајајући елементе иреалистичке поетике које свако користи на свој начин.

– После постмодернизма скоро нико не пише само у једној поетици и само ради ефеката једне врсте. Савремена књижевност је врло софистицирана, сваки писац прави своју комбинацију форми и поступака. На пример, Басара је више постмодерниста, него иреалиста, Савић је књижевни мештар од сваке врсте, Маројевић врло мало користи иреалистичке елементе, он као да припада следећој епохи и рачуна са новим осећањем живота, а Горан Петровић понајвише игра на карту иреалистичке поетике, у комбинацији са другим јаким картама као што су језичка перфекција, лирски тон, сматра Ђорђић.

Када је књига „Иреалистичко доба” представљена у „Службеном гласнику” аутор је приметио да епоха иреализма није довршена и да очекује коментаре у вези са својим делом.

– Ја сам покушао да склопим слику наше савремене књижевности из њене матичне егзистенцијалне ситуације, означивши ону праксу и поетику која је одиграла водећу улогу и постигла највише домете, али потребно је да видимо и друге аргументе, било за, било против оваквог приступа, сматра Стојан Ђорђић, који још каже да су међу првим реакцијама у вези са књигом најбројније оне које се своде баш на ту оцену – да је то смела хипотеза.