Бандит кога смо волели

Ево, после много, много, година проведених у Србији, већ четврти месец како сам се вратио у Ветровити град. Углавном радим, а пошто посао укључује дуге вожње кроз срце, плућа и крвоток овог узаврелог града, овог усплахиреног мустанга у пуној снази, каквим ми се Чикаго понекад чини – присећам се имена улица, путева и насеља која га окружују. Интересантна чињеница у вези с главним чикашким саобраћајницама, жилом куцавицом града, јесте да су све оне у ствари биле некадашње индијанске стазе, од којих је најдужа водила све до данашњег, 150 километара удаљеног града Милвокија у држави Висконсин.

Понекад радимо и у јужним и југозападним деловима – цревима града – у којима су читави квартови готово искључиво настањени црначким и латинским живљем, а у којима је само од почетка ове године било више од 1.200 убистава и рањавања. Ипак, осећамо се сигурним. Радимо дању, а пуцњаве и обрачуни банди обично почињу тек када падне мрак. Мој садашњи газда и друг Кристијан, син тајанствених трансилванијских шума и клисура, таман и постојан, теши ме: „Где смеју на нас белце! Има да им дође полиција за два минута.”

Било како било, осим нас двојице и два Босанца, које смо унајмили да нам помогну, ја тамо за четири пуна дана, колико смо провели радећи, не угледах ни „б” од било којег другог белца.

Када сам мало касније испричао Босанцима шта је Крис рекао, један од њих, родом из Коњица, прозбори: „ Ј... ти то, мој јаране, рец’ ти њему да су овдје мало подугачке те двије минуте.”

Ипак, док се возимо тако – кроз срце и црева – ове чудовишне хоботнице, како ми град понекад изгледа, најчешће се сећам људи и догађаја из претходног живота...

Сећам се В., црнке плаво-зелених очију и, што би мој друг и брат З. П. рекао – ласерског погледа. Она је живи доказ да лепе жене и кримоси увек иду заједно.

Њена радња се налази у Линколн авенији, недалеко од култног Бурбон кафеа, стецишта интелектуалаца и лекара, пробисвета и битанги, оних који нуде посао и оних који га траже, свих који би у своје опустеле домове и сопствену усамљеност што касније да се врате и свих оних који немају где да се врате.

В. има сина од осамнаест година, кошаркаша и одличног ученика, који ће ове године кренути на факултет.

Има и мужа М. Или га је имала...

М., бивши фудбалер шабачке Мачве, шанер, коцкар, провалник, пљачкаш и највеселији гост по славама и свадбама, депортован је.

Он је вероватно јединствена појава у читавим Сједињеним Државама. Један од ретких, ако не и једини дошљак, који је за двадесетак година боравка у Америци имао само један једини дан радног стажа. Под притиском жене и остале фамилије, који су му нашли посао на грађевини, отишао једног дана коначно да ради. Јуначки одрадио први дан, свих осам сати, али се на послу сутрадан није појавио.

Када су га позвали да питају шта се дешава и што га на послу нема, само им је фино и културно одговорио: „Господо, од данас сам у пензији.” И тако се завршио радни век једног од најдуховитијих људи којег сам у животу упознао, шармера, козера, спадала – бандита кога су сви волели.

„Свима за утеху у Југи нисам имао ни тај један једини”, причаће М. по кафанама касније.

Разбојник добродошао у свако друштво, мирођија у свакој чорби, запршка у сваком пасуљу, човек који је свима дуговао, па и мени, али кога нико није јурио да дугове врати, нити мрзео што би их по хиљадити пут изиграо, говорећи да ће им вратити, ето, баш сутра, чим му легне неки посао, шана, дил, партија покера, и ето пара све са каматом, знао је да се спрда.

За повраћај новца је била је потребна вечност – плус још који дан. Мени је новац враћао тако што би ми га дао у току дана, а узимао назад већ у предвечерје, говорећи да га у току ноћи чека лаганица, партија покера против неких пацера, и да ће ми већ сутрадан вратити двоструко. Ако добије, подразумева се.

„Нема шансе да изгубим, ал’ ако се то случајно деси, онда ти не дугујем ништа. Стеване, так’а карта, твоје паре, твоја партија, шта има везе ко игра”, зезао би ме.

Сећам га се с тугом. Никад га више нећу видети и опраштам му што ми двоструко никад вратио није.

Када је М. ухапшен по ко зна који пут, амерички правосудни органи су се коначно досетили да га приупитају понешто и о папирима. Имао их је он, но мали, али не и безначајан, проблем лежао је у чињеници да су папири били – фалсификовани. Стигао је он на ове обале попут јунака филма „Туђа је Америка”, преко Рио Гранде. Претпостављам да је Мексико била једна од ретких држава која га ни за шта није јурила, чим му је дозвољено да у њу слободно уђе.

И то је био крај. После одслужене трогодишње казне затвора, спроведен је до аеродрома и послат у домовину, у мирни и тихи градић на обали Саве. Тако је коначно стигао кући. Једном и заувек.

Моја дугогодишња другарица Б. В., једном приликом, током великих чикашких врућина, рече: „Ех, кад се само сетим оне кајсије у твом дворишту и оне ладовине.”

Кајсије више нема, одавно је посечена. Нема више ни дворишта, у неповрат је отишло и оно. Остало је само мало војвођанско село затомљено и „на ивици заборава”.

А и ја сам, као и М., коначно стигао кући – у свој град на обали ове бескрајне плаво-зелене пустиње.

У свој град, понекад мајку, понекад чудовиште, који попут женке дивље свиње сопствени окот понекад доји, понекад прождире.

У свој узаврели град и у своју пустињу. Једном и заувек.

За Гордану,

Стеван Ступар, Чикаго, САД