Има ли емоција у савременој уметности

Ових дана почело је постављање радова на две локације на којима ће се од 23. септембра до 6. новембра одвијати 56. Октобарски салон – у Музеју града Београда (Ресавска 40б) и у Културном центру Београда. Како је новинарима рекао Дејвид Елиот, селектор и кустос ове наше најзначајније манифестације у домену визуелних уметности, иако је све радове видео одавно тек сада почиње да склапа слику о томе како ће изложба, заправо, изгледати и каже да му се свиђају обриси онога што види.

Како је објаснио овај Британац, кустос, писац и професор модерне и савремене уметности, чије је искуство у области руковођења музејима и кустосирања сличних изложби велико, под насловом „Љубавни занос” (по угледу на песму Жана Пола Егита Мартинија из 1784) излагаће 67 уметника. Неки су дошли по директном Елиотовом позиву, неки путем јавног конкурса, од тог броја 19 је из Србије, а има 66 одсто жена. Позивајући се на први Јесењи салон, одржан у Паризу 1903, када су биле изложене слике тада још увек непознатих уметника као што су Пјер Бонар, Анри Матис, Пол Гоген и други, Елиот каже да му је намера да на овом салону, својеврсном „далеком рођаку” париске смотре, да омаж тој славној прошлости. Овогодишња манифестација идејно ће баштинити улогу емоције у савременој уметности и начинима на који се она може дочарати, имајући у виду различите како историјске тако и актуелне парадоксе, док ће радови бити у разноврсним медијима. На питање зашто је уметнике ограничио на оне млађе од 40 година, што је код неких чланова Одбора салона изазвало, како признаје, и негодовање, Елиот објашњава:

– Одлучио сам да на тај начин цео процес отворим за људе који су млађи и који, обично, немају приступ међународним бијеналима, а тако је било на париској поставци коју сам поменуо. Помислио сам да је то добра идеја и нисам дозволио да ме од тога одврате.

Изразивши наду да ће салон оправдати високе стандарде, министар културе Владан Вукосављевић подсетио је на одлуку да се установи принцип његовог бијеналног организовања.

– Ми остајемо на становишту да ће се то показати као добро, да је ритам одржавања на две године у околностима које постоје и код нас и у свету бољи и да пружа могућности да се добије више средстава и пажње. Бијенале захтева и сложенију организацију и мало више новца, а идеја је била да се Београд у наредним годинама позиционира на мапи културних догађаја тог типа у Европи, а како је Елиот, чија је репутација значајна, и рекао, на простору од Истанбула до Лиона нема овако значајне бијеналне манифестације – оценио је Вукосављевић.

Салон ће бити отворен уз неколико перформанса: у 18 сати на платоу испред Културног центра Београда „Секиру” ће извести Незакет Екиџи (Турска) док ће од 20 сати у Музеју града Београда пред посетиоцима бити „Кандид” Маријане Хан (Немачка) и „Никада нећу престати да волим те” Дејана Марковића (Србија), као и амбијентална инсталација „Линије, редови, колоне” Иване Ивковић (Србија).

„Брегзит” је лоша одлука

Дејвид Елиот (Фото Раде Крстинић)

У уводном тексту каталога за „Октобарац” Елиот пише о својим идејним замислима у тексту „Љубав у доба мржње”, чији је први пасус насловљен са „Плутајући свет”. Упитан где је место љубави у савременој уметности и има ли простора да се о једном тако архетипском феномену, чија је природа флуидна, каже нешто ново и то на неки нови начин, гост из Велике Британије за „Политику” каже:

– Након што и ви и публика видите изложбу волео бих да ми одговорите на то питање, да ли сте видели неки нови приступ за који ја верујем да је могућ и да га има. Љубав је компликована ствар и, иако није реч о новитету јер су је, вероватно, осећали и неандерталци, неке је животиње осећају иако то ми не можемо да увидимо, баш та комплексност даје шансе за нове интерпретације њене улоге. Савремени свет то додатно компликује, различите друштвене рестрикције, улоге, односи, чини ми се да људи ретко у шта верују данас. Стога, има простора да се о повезаности свега тога говори.

Објашњавајући да љубавни занос, као и сваки страстан тренутак у било ком смислу, траје тек док се оком трепне, а да љубавни бол понекад не престаје никада, истичете још нешто: „у новије време неравнотежа између ужитка и боли достигла је врхунац”.

– Хармонија је изгубљена. Неравнотежа постоји у толико много области живота. Политика још одавно не нуди решења. Некада је опозитно власти постојала опозиција али је то време прошло. Данас партије које су на различитим спектрима добијају новац од мањине чије идеје промовишу, било да је реч о бизнису и капиталистима или синдикатима. Већина никог не занима, о јавном интересу нико не мисли. А то доводи до погрешних решења јер се становништво осећа запостављеним.

Да ли мислите да је та неравнотежа утицала на недавну одлуку Уједињеног Краљевства да напусти ЕУ, коју су донели њени грађани на референдуму?

– Апсолутно. То је била ужасно лоша одлука, а становништво је гласало, чини се, изван партијских линија. Кампања за излазак била је прљава, људи који су то заговарали манипулисали су гласачима како би каналисали њихово незадовољство дисбалансом о којем говорим. Узрок неравнотеже је политички, али чисто британски, то нема везе са избеглицама и било је одвратно то тако поставити. Одлучио сам после тог догађаја да више времена проводим у својој земљи јер мислим да је важно да будем тамо и утичем на друштво путем културе да све то увиди. Уметност има улогу да преокрене ствари, понекад би требало бити и оштар како би се разоткрила сва апсурдност те неравнотеже – закључује наш саговорник.