И књижевна критика је у транзицији

Нови Сад – Огранак САНУ у Новом Саду прихватио је предлог академика Мира Вуксановића да се у пет година заредом организује округли сто „Српска књижевност данас”. До сада су организована два скупа: „Српска поезија данас” (2014) и „Српска проза данас” (2015). Јуче, у Огранку САНУ у Новом Саду, организован је округли сто с темом: „Српска књижевна критика и есејистика данас”. Основна намера пројекта, објашњава академик Миро Вуксановић, јесте да се дефинише савремени српски књижевни корпус. То значи да се добије кратак, али што обухватнији приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима (поезија, проза, есеј, критика, драма, литература за децу), у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској и другим земљама. Такав посао је неопходно започети, јер је књижевност основни уметнички знак и заштитник језика на којем настаје. У садашњим приликама скрајнути су и српска књижевност и српски језик и његово природно писмо.

Раније смо у часописима на српском језику, који су имали лепе тираже, који су били читани и успешно најављивали нове књиге, приметио је Вуксановић, имали запажене и утицајне рубрике с књижевном критиком. Исто тако, водећи листови на српском језику имали су своје сталне књижевне критичаре. Њихови прикази су читани с пажњом, јер су, често, значајно утицали на судбину књига о којима су говорили. Пре десетак година – такви обичаји су пресушили, на неким местима су улоге критичара преузимали хроничари разних занимања који су писали по захтевима уређивачких или страначких интереса, јер је све почело да бива заклоњено дневном и општом политиком. То се односи на све књижевне жанрове, не само на критику. Према свему, закључује Вуксановић, данас је место књижевне критике заклоњено. Њен утицај се задржава на малом ученом простору.

Никад у српској култури, истиче Милан Радуловић, није било толико људи као данас који се самоидентификују, тј. казују се као књижевни критичари и есејисти, по занимању, звању, позвању или по хобију, и никад није током сваке године објављивано толико књига књижевнокритичке прозе као у последњих тридесетак година – а, опет, књижевна критика ни у једној ранијој културној епохи није имала тако скроман, готово никакав утицај у култури, какав има данас. Развој српске савремене књижевне критике, оне која настаје у последњих тридесетак година, карактерише хаотичност, неодређеност и расутост. И држава и друштво, па према томе и култура, и у њеном окриљу књижевност и књижевна критика, нашли су се у стању превирања, расула, обнове, престројавања и преутемељења, реформисања – и сви ти историјски, друштвени, политички и културни процеси покривају се једним недовољно јасним и одређеним појмом: транзиција.

Саша Радојчић, говорећи о есејима, издвојио је на прво место Исидору Секулић, за коју каже да је вероватно најзначајнија фигура наше есејистике. Знатна је вредност и есеја Јована Дучића, премда га, с разлогом, више ценимо као песника. Сличан је случај и са Ивом Андрићем, чије приповедачко дело засењује његову прворазредну есејистику. Да, којим случајем, није објавио ниједан роман, нити приповетку, заслужио би високо место у српској књижевности разговарајући са Гојом и бележећи знакове крај пута. Незаобилазно место у историји српског есеја имају и Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Растко Петровић, Тодор Манојловић, Станислав Винавер, Вељко Петровић, Перо Слијепчевић, Милан Кашанин, Аница Савић Ребац, Душан Матић, Владан Десница, Зоран Мишић… Када је реч о есејима српских песника чије дело улази у наведене оквире „савременог”, приказ мора започети једном групом аутора – то су Миодраг Павловић, Јован Христић, Иван В. Лалић, Љубомир Симовић и Борислав Радовић.

Соња Веселиновић је говорила о критичарима и критици у српским књижевним часописима у последњих четврт века. После детаљног прегледа најзначајнијих књижевних часописа: „Реч”, „Летопис Матице српске”, „Поља”, „Профемина”, „Књижевне новине”, „Повеља”, „Књижевност”, као доминантне критичаре у том периоду издвојила је: Михајла Пантића, Бојану Стојановић Пантовић, Сашу Радојчића, Душицу Потић, Дубравку Ђурић, Владиславу Гордић Петковић и Ђорђа Деспића. Критичарке и критичари одабрани су као репрезентативни за различите приступе и методе у савременој српској критици.

Игор Перишић је указао на генерацију критичара рођених између 1960. и 1970. године, који сада имају од 45 до 55 година. Поделио их је у три групе: Интегралистичка теоријска критика и метакритика (Александар Јерков, Тихомир Брајовић и Мило Ломпар); Школа опште књижевности (Адријана Марчетић, Зорица Бечановић Николић, Тања Поповић, Зоран Милутиновић, Јован Попов, Бојан Јовић, Предраг Бребановић и Драган Бошковић) и Феминистичка и апартна теоријска критика (Биљана Дојчиновић, Дубравка Ђурић, Татјана Росић, Владислава Гордић Петковић, Бојана Стојановић Пантовић и Александра Манчић).

Марко Паовица је акценат ставио на положај српске дневне књижевне критике данас. Жанровски репертоар дневне критике исцрпљује се кратким формама: белешке, рецензије, прикази и осврти. У самој литератури, закључује Паовица, убрзано расте број самозванаца или издавачких помазаника без покрића који, путем естрадних интервјуа, остварују непосредан контакт са публиком чинећи тако сваку критику унапред беспредметном.

Наредне године планиран је округли сто „Српска драмска књижевност данас”, а 2018. „Српска књижевност за децу данас”. После сваког скупа објављује се зборник радова.Зоран Радисављевић