Црно-бели свет

„Кантор Даунтаун” аутора Јоланте Јаничак, Јоане Краковске, Магдалене Мосјевич и Виктора Рубина је мултимедијално остварење које преовлађујуће чине елементи документарног видеа и перформанс уметности. На сцену су постављени редови дрвених клупа, као у представи „Мртви разред” Тадеуша Кантора која је полазиште истраживања. За ове клупе је прикачено девет екрана који приказују разговоре са уметницима, актерима њујоршке авангардне сцене, између осталих са Барбаром Хамер, Пени Аркејд, Ли Брејером. Аутори су кренули од испитивања утицаја рада авангардног пољског уметника Кантора, па се тако на почетку ове представе, сценског есеја, емитују фрагменти интервјуа са америчким авангардистима, њихова сећања о представи „Мртви разред”. Нешто касније се ток њихових мисли окреће у правцу општијих питања функција уметности, односа између уметности и тржишта, граница авангарде, независности уметника, природи глуме итд.

Два извођача на сцени, Грегори Артман и Марта Маликовска, паралелно са емитованим видео-интервјуима, уживо изводе сопствене перформансе. Артман, на пример, извикује пароле о смрти тела и филозофије, док Маликовска, између осталог, пева песму из мјузикла „Коса”, улази у директну комуникацију са гледаоцима, тражећи од појединаца да на њеном телу испишу колико зарађују за живот итд. Осим са гледаоцима, актери комуницирају и са видео-исказима, стварајући на сцени спој телесног и технолошког, одраз савременог човека у коегзистенцији са технологијом.

Представа је изведена као део пролога 50. Битефа, на сцени Битеф театра, након уличне процесије у којој је отворено неколико изложби посвећено јубиларном издању овог фестивала. Тако ћемо је и посматрати, као продукцију јубиларно-протоколарног значаја, она има несумњиве вредности у погледу обележавања историје Битефа која је истовремено и историја савременог (авангардног) театра. Не можемо рећи да она има израженији уметнички смисао, али је њен едукативно-информативни аспекат довољно оправдање за укључивање у пролог 50. Битефа.

Дводелна плесна представа „6 & 7” кореографа Тао Јеа наредно вече је на сцени Народног позоришта свечано и достојно отворила фестивал, одмереном прецизношћу, хипнотичким минимализмом. Први део „6” изводи шест играча, обучених у црно, праћени драматичном музиком која постаје све нападнија са њиховим постепеним излажањем из симболичке дубине сцене, из таме, можда из света мртвих (музика Xиао Хе). Они плешу као да су једно тело, крећу се опчињавајуће прецизно, у репетативним покретима, често дубински узнемирујућим, који у нама буде неко закопано несвесно, мрачне архетипове, наше анимално. У овом делу, суптилна употреба светла ствара упечатљиве драматичне ефекте, заводљиви визуални спој плешућих тела и њихових сенки. Светло је симболички интензивније са изласком овог колективног тела на предњи део сцене, са напуштањем симболичког простора смрти, или заборава, на поље живота, бистрије свести. Оно ће бити центар другог дела овог сјајног и једноставног плесног спектакла. У делу „7” плеше седам играча обучених у бело, на белој сцени, под светлом које је овде статично, јарко, симболичка ознака изласка из таме несигурности, страхова, демона, утиснутих у претходни део представе. Овде плесачи наступају у снажној, густој тишини, без додатне музике. Све звуке производе они сами, стварају медитативну звучну завесу зујања, дахтања, певања. Гласови управљају њиховим покретима, и обрнуто, у неразмрсивом суживоту звукова и телесних покрета. У овом другом делу нам је игра упечатљивија него у првом, продорнија и трансцедентална у буквалном смислу речи јер нас одвлачи у нека друга, уснула стања свести. Као таква, она представља својеврстан ритуал обнове, у бескрајној пловидби тела, на путу (симболичког) просветљења, успостављању новог живота.

Ова два контрастна дела представе разумемо у контексту кинеске традиционалне филозофије таоизма, система јина и јанга, комплементарног споја црног и белог, судара различитости које одређују суштину људског постојања. Светло без таме не постоји, успон без пада није могућ, радост без бола није реална, једно без другог не иде. То све, али и много више неизрецивог, одражавају аутори ове целовите јинјанговске представе тела у покретима који значе живот.