Хоће ли српски о(п)стати српски у БиХ

Мало је језика у свијету чији су интегритет и идентитет до те мјере угрожени до које је угрожен српски, нарочито у Босни и Херцеговини.  Одбрана идентитета и културног простора српског језика у Босни и Херцеговини неодвојива је од питања опстанка српског народа у тим (државним) границама и представља не само лингвистичко него и општекултуролошко и патриотско-политичко питање. 
Тежња Бошњака да се одржавотворе кроз БиХ у цјелини укључује и унификацију језика на државном нивоу, у корист назива босански, односно води ка стварању тзв. босанске нације, коју би сачињавали сви који у БиХ живе, па према томе и Срби. Бошњачка филологија и политика већ су озбиљно одмакле у својим „постигнућима“, чему је показатељ и то што је за релативно кратко вријеме и поред отпора од стране и србистике и кроатистике ипак институционализован назив језика као босански, а не као бошњачки. Тиме је доведен у питање статус српског језика у БиХ, а подржан је и институционалним статусом имена босански језик у Србији, његовом употребом у оквиру тзв. мањинских језика, чиме се успоставља аналогија – ако је босански признат у Србији, зашто не би био и у самој Босни, односно и у Републици Српској, у чијем Уставу – да не би био именован босански, није именован ни српски, него се службено име језика крије иза перифрастичне конструкције „језик српског, језик хрватског и језик бошњачког народа“?! Те чињенице упућују на то да се статус српског језика и народа у Босни и Херцеговини мора одредити у међуодносу са бошњачким филолошко-идеолошким програмом, с обзиром на бројност бошњачке националне заједнице у Босни и Херцеговини и њену отворено испољену хегемонистичку политику на државном нивоу. А на том путу Бошњаци слијепо слиједе већ „испробани“ хрватски филолошки модел, утемељен у тези да су регионалне варијанте полицентричног српског језика посебни стандардни језици, па до посебног стандарда стижу присвајањем „варијанте“ познате крајем двадесетог вијека као босанскохерцеговачки стандарднојезички израз, на основу које стандардизују њена хрватска обиљежја као бошњачку језичку специфичност, уз додатак нешто оријентализама у лексици. Тој назовиваријанти допринос је дала и поларизованост Правописа из 1960. године, двију матица – Српске и Хрватске, при чему је кроатизирано ијекавско латинично издање Матице хрватске описменило сав ијекавски простор српског језика. Зато Бошњаци, као и Хрвати, присвајају и ијекавицу и Србе ијекавце, чији језик сада већ отворено – ако им уопште у БиХ и признају право на језик – сматрају регионалним етнолектом или српском варијантом босанског језика. Наиме, у низу теза које су до сада износили бошњачки лингвисти – да би се пронашло какво-такво „научно“ образложење за именовање језика босанским – у посљедње вријеме се заступају ставови који негирају језички идентитет Срба у БиХ. По њима – српски језик у БиХ не постоји – а то је очито у ставовима Хасније Муратагић-Туна, професорице на Филозофском факултету у Сарајеву, која у књизи Босански, хрватски, српски актуелни правописи – сличности и разлике сматра да је босански државни језик БиХ, занемарујући у њој Србе и српски језик тврдњом да се у државама насталим распадом СФРЈ „говори о посебним стандардним језицима“ те да се „језичка посебност кодифицира у уставима Хрватске – хрватски језик (1990), Југославије (Србије и Црне Горе) – српски (1992), Босне и Херцеговине – босански језик (1993. године према попису становништва из 1991. 90 одсто /Бошњака, односно Муслимана/ изјаснило се да је њихов језик босански)“. Ништа друкчије нису представљене државне претензије босанског  у схватањима лингвисте Сенахида Халиловића, који се у раду „Језичка стварност у Босни и Херцеговини“ отворено залаже за језичку асимилацију Срба и Хрвата, измисливши „опћебосански стандард“, а преко тезе да су босанскохерцеговачки Срби (и Хрвати) прихватили за свој језик језички стандард „страних центара“ који у реализацији представља само српску или хрватску варијанту босанског језика, „које се увјетно могу означити као хрватски босански и српски босански“, јер „језик Хрвата односно Срба у БиХ, и кад се доживљава и назива хрватски односно српски, није исто што и хрватски у Хрватској или српски у Србији“.
Бошњачки лингвисти, дакле, настоје прогласити говорнике српског језика у БиХ дијаспором „званичног Београда“, а њихови ставови упућују на садашњу и будућу угроженост имена и статуса српског језика и српског народа ван граница Србије. Зато је неопходно да српска државна и језичка политика не заборављају да само под окриљем српског језика Срби припадају истом народу, те да се процес његовог преименовања и спроводи с циљем дехомогенизације Срба и њихове културе у границама новонасталих држава. Република Српска нема ни институционалне ни дозреле снаге у интелектуалној елити која би се бавила статусом језика, па ако се Србија као матица не постави заштитнички, ускоро (а ускоро је у датим релацијама и у животу народа и културе и вријеме од 100 година) – ускоро ће се приповиједати да су некад Срби и у Босни и Херцеговини говорили српским језиком.
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву