Анонимуси су људи који све подносе

Београдски сликар Момчило Мома Антоновић  је анонимусе, непознате људе, овековечио на цртежима који ће до 22. октобра бити изложени под заједничким називом „Похвала анонимусу II”, у београдској галерији „Графички колектив”. За пет деценија колико је присутан на нашој ликовној сцени, Мома Антоновић је створио значајан опус. Са својим експресионистичким изразом уметник улази у дубине људског бића и говори нам ко смо и у ком времену живимо. Наш саговорник је, сликовито речено, енциклопедија занимљивих детаља о великим људима са којима се дружио на београдској академији у класи Недељка Гвозденовића, а потом и у старим београдским кафанама у којима се окупљао уметнички свет. Био је успешан педагог, два пута продекан и у три мандата декан на ФЛУ. Статистика каже да је на пут извео 284 студента, а као сликар приредио 70 самосталних и учествовао на 600 колективних поставки широм света.

Зашто сте имали потребу да нацртате анонимне људе на брутално реалистички начин, чак гротескно? Чиме су вас заинтересовали?

Ово је други део изложбе, а први је изложен прошле године у галерији Општине Врачар, захваљујући мојим студентима, у организацији Центра „Шуматовачка”. Сада у галерији „Графички колектив” представљам око 90 радова, а за наредну поставку следеће године избор би требало направити између 300 дела. Одувек сам радо стварао цртеже и имам их око 30.000. Изложба мојих анонимуса потекла је из мог процеса одрастања уз помоћ Дантеа, Ротердамског, Хакслија. Имам изражено визуелно опажање: ако одем у амбуланту, посматрам људе и памтим. Исто се догађа у Кнез Михаиловој препуној људи, који вас често „изударају” не гледајући куда иду. Овде сам те ликове, анонимусе, преобратио, не у оно што јесу, него у оно што би могли да буду. Та бруталност није тренутно исказана, у садашњости, већ пролази кроз моје осећање ситуације и читаве атмосфере у којој људи стрепе од сутрашњег дана, ратова, недостатка посла, новца. Не подсмевам се њима, већ желим да укажем да су бруталност и агресија можда већ ту. Незаустављив сам у сликању анонимуса.

Да ли људска несавршеност изазива тескобу и зашто је назив изложбе „Похвала анонимусу”. Чиме је он то заслужио?

Овом изложбом нудим гледаоцу да сам одабере и препозна на цртежима друге особе. На отварању поставке је било занимљиво, неки су пронашли међу њима професоре, рођаке... Дешава се да понекад сретнем неког ко каже: Момо, како си? И оде не сачекавши одговор. Живимо у убрзаном свету и сталној зебњи, тешко је чак и у уметности открити тајну овог света. Простор је такође судбина човекова и сваком предстоји да га сачува. Ево, овај простор „Графичког колектива” би требало да сачувамо. Ко су анонимуси? То су срећници, несрећници, али су своји. Они су народ. У самоћи откривају себе, своје жеље, наде, моћи, немоћи... А похвала им следи јер постоје, све подносе, опстају, учествују, пролазе...

Добили сте значајне награде за сликарство, између осталог и признање на 21. Октобарском салону 1980. године. Шта се променило на нашој уметничкој сцени од тада?

Тадашњи Октобарски салон је другачије изгледао од данашњег. Половином деведесетих га је преузео Културни центар Београда и он је постао међународни. Некада је био везан за Дан Београда и српско стваралаштво. Био је то период сазревања самих аутора и време награда, конкурса, сваке године су се догађали откупи слика. Ево поређења: имате ноћну лептирицу која крене према светлу и падне, то траје један тренутак. Тако и савремена уметност. Још се не зна шта је донела. Перформанс је предлог, он само предлаже нешто. Ипак, нећу да критикујем савремену причу, пратим је и немам ригорозан однос, али то није наше питање, ми смо то преузели. Све је култура, и овај простор где седимо, али она мора да се храни, да има материјалну основу.

Да се данас појавите пред студентима шта бисте им рекли?

Данас ја ћутим, а они мени говоре. Да се похвалим: много студената је било у мојој класи, путују по свету и шаљу ми каталоге. Свако од њих је отишао да истражује једино што је добио од мене, а то је слобода. Студенти су помало ванземаљци, млади, зајапурени, жељни, пуни стваралачких  импулса. На отварању изложбе, пре неки дан, дошло их је десетак и те њихове загрљаје сам осетио дубље него што сам мислио. Значи да су они и даље са мном.

Сусрет са Зором Петровић

– Крајем августа 1958. кренуо сам возом из Краљева на пријемни испит у Београд. Стигли смо до Лапова око три ноћу и јурнули на бурек. Док сам се сагнуо да на чесми попијем воду, воз ми је побегао. Сео сам на станичну клупу и почео да плачем. Шеф станице ме је сместио у један теретни воз за Београд и ја сам до јутра лежао на поду, на својој торбици испод главе. У свитање сам стигао на перон, један такси се зауставио, појављује се госпођа са шеширом и каже: „Младићу да ли идете да полажете пријемни на Академији?” Одгорио сам потврдно и она ме повезла до Париске улице. После сам сазнао да је то била сликарка Зора Петровић. Она ми није предавала, али ми је на пријемном испиту скренула пажњу да пазим на руке кад сликам – сећа се Мома Антоновић сусрета са великом уметницом.