„Правда” брикстонске полиције

Када ти залупају на улазна врата, како ћеш да реагујеш? Чекаћеш руку склопљених високо изнад главе, или са прстом на обарачу револвера? Када ти бану представници закона, шта ћеш да урадиш? Отворићеш на њих ватру негде на плочнику, или ћеш и сам стати у ред за умирање?

Цитирану дилему отвара композиција „Револвераши из Брикстона” (The Guns of Brixton), чувене енглеске панк групе „Клеш” (The Clash). Како се испоставило, доста визионарски. Наиме, снимљена је децембра 1979. године, шеснаест месеци пре великих немира који су априла 1981. године потресли овај живописни кварт на југозападу Лондона препун малих продавница и сиротињских кућа за издавање, и већински настањен дошљацима са Кариба.

Наиђе тако тренутак када човеку дође да експлодира. Све му се скупи: немаштина, беспослица, скупоћа, мржња којом је окружен, свакодневно малтретирање од стране уличних банди и полиције... Пакао. Управо таква атмосфера владала је у наведено време у овом делу британске престонице.

Па ипак, Брикстон није био толико посебан да би обавезно доспео у жижу интересовања јавности. Слична места расута су по мегаполисима на свим светским меридијанима. Једноставно, накупљено силно незадовољство морало је негде и некада да експлодира. Чекала се искра. Та искра била је недовољно промишљена акција лондонске полиције која је кренула у борбу против уличног криминала. Тачније давање овлашћења чуварима реда да зауставе, легитимишу, употребе силу и ако је потребно – ухапсе, свакога кога затекну на улици. Практично преко ноћи полицајци обучени у цивилна одела постали су свемоћни и недодирљиви. А они су то умели да искористе: током пет дана акције зауставили су и претресли скоро 1.000 људи. Углавном младих црнаца.

Бес у душама грађана муњевито је растао. А онда је преврело. Резултат вишедневног хаоса био је поразан: 279 повређених полицајаца, 45 грађана, више од стотину запаљених аутомобила, од чега су половина била полицијска возила, 150 уништених кућа, 30 спаљених. Хроника казује да је у нередима учествовало око 5.000 житеља Брикстон, од којих су 82 ухапшена.

Али 1979. године, када је композиција настала, назнаке будућих немира нису биле толико јасне. Зато је аутор Пол Симонон инспирацију потражио у трагичној судбини лика Ајванхоа Мартина из филма „Што више долазе” (1972), у режији Перија Хенцела. По многима, управо су овај филм и главни глумац Џими Клиф допринели да се реге музика прошири светом и касније нађе свој одјек и у „Револверашима”.

Оно што је навело Симонона, такође пореклом из Брикстона, да напише овакву песму, превасходно су репресивни закони којима су били изложени тамошњи житељи, његови најближи суседи, другари... А репресија, пре или касније, наиђе на отпор, не мање суров и уништавајући. Ниједна полиција у свету нема адекватан одговор на бес који непромишљеним акцијама, или погрешним односом према онима које би требало да штити, сама изазове. На удару су, по правилу, најсиромашнији слојеви становништва, они који свакодневну беспослицу проводе на улицама и по којекаквим забитима уз дрогу и алкохол, и који, неретко, преживљавају на самој ивици закона. И како судити таквима који немају ништа? Ни прошлост, ни садашњост, а још мање – будућност?

„Можете да нас здробите, можете да нас сакатите, чак и да нас убијете. Али, ту су револвераши из Брикстона...”, певао је Симонон.

Управо ти револвераши представљају нагомилани бес грађана усмерен против друштва чија инкарнација је полиција. Против друштва које их тера да живе у беди и не пушта их да се из те беде икада извуку.