У мучној празнини и усамљености

„Чигоја штампа” из Београда објавила је недавно књигу есеја Рамиза Хаџибеговића (1951), с насловом „Блиско крају”. У прологу аутор каже: „Савремени човек више не познаје и не признаје никаква објективна мерила, ни природна, ни обичајна, ни морална. Упркос свему што доносе и дарују наука и цивилизација, живи се с мањком емоција, у мучној празнини и усамљености, у привидној уљудности, ћутљивој себичности и хладноћи, са доста расула и девијација, свеопштег лицемерја. А тек неваспитање, похлепа примитивизам, нетолеранција и охолост, на сваком кораку”.

Рамиз Хаџибеговић, истиче Ратко Божовић, суверено путује кроз време и креће се с богатством истраживачког искуства, али и са индивидуалним и креативним самоодређењем. Он не дозвољава да се заборави начин живота, веровања и поглед на свет наших предака. У савременом убрзању и конфузној збиљи, овоземаљски богови, у заносу рушења старог и стварању новог света, постали су нетрпељиви и необазриви према свему што им је претходило. Тако су девастирани обичаји и скала вредности предака. Иако није интелектуалац традиционалиста, не без носталгије, наметнуло му се питање о континуитету и дисконтинуитету традиционалних вредности које су у данашњици на силазној линији. Аутор је показао да разуме вредности прошлих времена и да му је јасно за чим има смисла жалити.

И кад настоји да обликује и протумачи појмове и обичајну сценографију прохујалих времена, аутор то чини с пажњом сензибилног и одговорног истраживача, који луцидним запажањима све ставља на своје мјесто. Тако се јасно види како је то некад било и шта је од свега тога преостало. Да стигне до таквих увида, била је од велике помоћи ауторова интердисциплинарна компетенција – историјска, културолошка, социолошка, антрополошка, етнолошка, филозофска, а посебно уметничка, књижевна. Присуством проживљених емоција и готово дирљиве осећајности, аутор васкрсава наше обичаје на уверљив и надахнут начин тако да они делују као право освежење. Несумњиво, ова књига важан је прилог култури сећања, јер је аутентичан део културе кохерентног памћења. Све то много значи за препознавање вертикале нашег идентитета од искона до садашњости. Коначно, закључује Божовић, ево књиге која је с разлогом написана. А што је најважније, сачињена је бриљантно. То је препоручује за дуго трајање.