Жена којој се дивио и Пол Валери

Пожаревац – Зашто велики уметнички дар и туга тако често иду руку-подруку, питам се док без даха слушам животну причу чувене сликарке и песникиње Милене Павловић Барили, у њеној Галерији у родној кући у Пожаревцу. Ту прерано прекинуту причу о кратком, али невероватно плодном животу једне од најинтересантнијих личности уметничке Европе између два рата, такође без даха, за „Политику” прича кустос Виолета Томић, жена која „у прсте” познаје Миленина дела, али и живот.

Живела је само 36 година. Жена којој је чувени Пол Валери рекао: „Милена, Ви лепше сликате него што ја пишем”, рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909. године. На њену необичну судбину утицале су и необичне судбине њених родитеља, мајке Данице, чукунунуке великог Карађорђа, и оца Бруна Барилија, композитора и новинара из Италије. Упознали су се у Минхену где је Даница студирала клавир, а он композицију. Венчали су се у српској православној цркви, али Бруно убрзо напушта супругу и ћерку. Том двојству патријархалне Србије и модерног света припадао је и Миленин живот.

– Њено сликарство делимо на неколико периода. Први је академски, сликала је људе из своје околине, најчешће своју баку Босу, ујака, мајку. У Паризу покушава да пронађе другу реалност живота. На Монмартру се много причало о Фројду, па су његови симболи чести мотиви на њеним сликама: цигла која означава недостатак родитељског дома, лампа, вео, црна боја... Сликала је и филмске глумце. Тако су настали портрети Рудолфа Валентина, Конрада Вајта, балерине Ане Павловне.... Касније је занима надреализам и зато 1939. године одлази у Америку на велику ретроспективну изложбу, где су јој представили и слике Салвадора Далија – прича Виолета Томић.

Само годину дана касније, у тој истој галерији, раме уз раме са сликарским великанима, Милена је приредила самосталну изложбу. У међувремену, радила је и за чувени „Вог”, њена „Плава венчаница” ушла је у историју насловних страна тог часописа. Волела је моду, па је радила и моделе хаљина, ципела, а део тога доспео је и у „ Гламур”.

– У Америци је тешко живела, недостајала јој је Србија и мајка у далеком Пожаревцу. Много је радила, имала је изложбу и у Вашингтону 1943. године. Радила је костиме за Ђанкарла Менотија за балет „Себастијан”. Био је то велики успех и 1945, баш у ноћи када је потписала други уговор за представу „Сан летње ноћи”, њено срце престало је да куца – подсећа Томићева.

Пожаревац чува сећање на ову велику жену и уметницу. Она је данас највећи бренд тог града. Заслуга за то припада њеној мајци која је за живота поклонила кућу да би од заборава сачувала Миленина дела. Тако је 1962. ту отворена Галерија „Милена Павловић Барили”. Непуну годину потом, као да је завршила своју мисију, Даница је заувек отишла код своје Милене.

Годинама су прикупљане слике широм света, али како је Милена за 15 година створила више од 1.000 уметничких дела, још их има расутих, највише у Америци. Галерија данас има 894 Милениних уља на платну, акварела и пастела, а ту, у аутентичном дому Павловића, чува се и 1.400 дечјих цртежа које је урадила од друге до девете године. Њена дела, захваљујући људима који брину о Галерији, још увек путују по Србији и иностранству. Галерију свакодневно посећују ђаци, туристи, дипломате, а у овој години су долазили и Карађорђевићи.

Милена је писала и песме, на шпанском, француском, италијанском, српском. Неке од њих први пут је објавила у италијанском листу Квадриви, чији уредник је рекао да су попут слика, генијалне.

Њена уметност данас је неизоставна у школском и факултетском програму у Србији. У Канади је, захваљујући Аранђеловчанину Зорану Младеновићу, изашла двојезична монографија о Милени. Када су у канадској националној библиотеци видели све те критике, поређења са Далијем, монографија је ушла у национални архив Канаде, а прошле године на њен рођендан објављена је и поштанска маркица са Милениним ликом у издању поште Канаде.

У Галерији „Милена Павловић Барили” у Пожаревцу на дан њеног рођења одржана је промоција књиге поезије, друго издање фондације „Миленин дом”. Уредник збирке је Виолета Томић, а састоји се из италијанског, француског и шпанског циклуса. Реч је о песмама из рукописне заоставштине које су делом објављене у италијанској штампи или су остале забележене у такозваној Милениној свесци.