Са пешчане плаже...

Неки желе да знају зашто “браним” отаџбину, а живим тамо далеко, у Мајамију?....прво навире једно врло лично питање, зашто сам у Мајамију, кад тако волим Србију? И онда једно врло опште, да ли је лако бити патриота у (сређенијој и берићетнијој) држави која није земља мојих прадедова, а тешко у отаџбини пуној вирова и странпутица? Е, па овако то изгледа са пешчане плаже, уз мохито у руци.....можда би мој одговор био драматично другачији пре оног лета 1991, када сам ЈАТом одлетео за Њујорк, у једном правцу.

Био сам тада млађан и наиван, несвестан да идем у лигу која има другачија правила од оних која владају на асвалту новобеоградском. Али и очи и срце су били велики и жедни. Спремни на све. Срећи и жудњи нигде краја, сјај велеграда опчињава. Био сам и тада српски патриота, али сам још висе желео да постанем амерички патриота. Друга страна велеграда - беда и празнина - није западала за око. Јер сјај опчињава. Посебно ако је реалан. Данас пак кажем...патриотизам је оно што се носи у срцу, заувек, чак и кад’ тога ниси свестан, као прва (и једина) љубав. Патриотизам је ова књига Иве Андрића на мом столу у дневној соби, у узаврелом, карибском Мајамију. Патриотизам је фотографија мог покојног оца на сточићу, у кутку. Патриотизам је “Погледај дом свој анђеле” на мом «Itunes»-у. Патриотизам је тробојка на полици мог компјутерског стола... крик среће над још једним асом наших тенисера и у грчу загрижена модра усна над промашеним “волејом”…. патриотизам је - српско име на гробу мога деде.....патриотизам је врућ бурек и хладни јогурт код Аце пекара ..патриотизам је....волети и кад је лако и кад је тешко, и у слављу и у тузи.

И кад’ си на врху и кад’ болујеш на дну. И у Мајамију и у Београду. Или где год да воз живота оде....а зашто ме је мој одвео из Србије? Зар нисам могао да своје снове остварим у граду и држави у којој сам рођен? Тамо где је бурек врућ, а Звезда игра на Маракани недељом? Не, то није било могуће.

Зашто? Зато што сам био млад, пун енергије, жудње за новим, већим, бољим...да додирнем недодирнуто, да окусим неокушено, да имам оно што нисам имао, да видим, дотад’, невиђено. Зато сам ја одлучио да пратим моју звезду луталицу на овом тамном и широком мору небеском...а она ме је водила кроз градове многе, до људи разнобојних, и култура различитих. И у тим путешествијима сам схватио да могу волети и ово ново, али и оно старо. Чак и у исто време. Да се они не искључују и да не морам бирати - или једно или друго.

 Разумео сам и да ново може бити ружно као и старо, а старо лепо као и ново. Али и да ново може бити тако лепо, да чак и већ два пута поменути бурек добије завидну конкуренцију. Само, као што каже енглеска узречица: “close, but no cigar”. Вољење новог ме је научило да још више волим и ценим старо. Јер ме је научило да видим оно што раније нисам видео, или можда нисам желео да видим. Схватио сам да је “Вариола вера” врхунско остварење светске кинематографије, баш као и “Форест Гамп”. Који је добио “Оскара”. И да никада Мајами Хит нећу волети као Звезду некада. Никада и ни под разно!

Право су говорили наши стари, “крв није вода”!! Да ли то значи да “нисам требао долазити”. Не, Не и НЕ!! Ја данас имам и Београд и Мајами и Лондон и Бахаме. Да нисам отишао, имао бих само Београд. Зато сам данас богатији него што сам био. Знањем дубљим, искуством ширим... жаром у зеници ока мога, пријатељима из предела разних... Достигао сам свој циљ да упознам свет који нисам знао, али у исто време научио да има пуно разлога да волим свет који сам увек знао. И да у њега верујем па и онда када стварност не даје пуно повода за веру. Пише се то: п-а-т-р-и-о-т-и-з-а-м!! Ако не ваља, поправи, ако је мало, повећај, ако није сјајно, углачај....и никад’ се не предај!! Нађи своју звезду и прати је....где год да је она и колико год покретна била или не била. И за име Божије, не мешај “лоше је” са “не може боље”!
Ето, тако то изгледа са пешчане плаже, уз мохито у руци.....