Неимар и колекционар из Беле Цркве

Бела Црква – Белоцркванин Аурел Марила (76), грађевински инжењер, буди успомене на своје успешне неимарске дане, које је још пре четири деценије постепено заменио колекционарством, најпре сакупљајући старе разгледнице Беле Цркве, потом оформивши завидну филателистичку колекцију, сврстану међу највредније у земљи, као и збирку од око 4.000 значака и више од 3.000 хемијских оловака „које не пишу, јер би од стајања, испуштајући мастило, направиле дар-мар”.

Уз своје збирке потискује жал за успешном неимарском прошлошћу и лепим временима и обогаћује пензионерску свакодневицу.

– Да није мојих збирки, не знам како бих поднео проток времена. Вероватно бих се стално оптерећивао непрекидним пропадањем родне вароши и у томе сагоревао. У некад чувеном грађевинском колосу „Стандард-бетону”, основаном пре равно 55 година, запослио сам се као млади грађевински инжењер. Обављао сам одговорне послове, а једно време био сам и технички директор – сећа се за „Политику” Аурел Марила, који је желео да студира математику, али га је понуђена стипендија упутила на грађевинарство.

Наш саговорник каже да је „Стандард-бетон” – на чије постојање данас подсећа још само огромна зграда у центру Беле Цркве, у којој је била дирекција фирме а сада је на путу да се сруши – био велика фирма с комплетним програмом изградње. Око 1.000 запослених подизало је производне погоне, мостове, пропусте за воду... по читавој Југославији, сем Македоније. Највише се радило у суседном Вршцу, где су белоцрквански неимари својевремено на неколико локација градили успешне фабрике, сада руине, па у Зрењанину, Вуковару (пристаниште), Осијеку... Све производне погоне у Белој Цркви, а било их је подоста, изградили су белоцрквански градитељи.

У овом грађевинско-индустријском комбинату још 1972. године израђивани су елементи од пренапрегнутог бетона, по чему су Белоцрквани дуго били једини у Југославији. Том новином у грађевинарству прославио их је наш чувени градитељ мостова, конструктор и иноватор академик Бранко Жежељ.

– Тај патент учинио нас је још познатијим, па смо у тадашњој држави били толико тражени и цењени да су инвеститори одлагали изградњу само да би нас добили. Запошљавали смо не само Белоцркване, већ и Вршчане и становнике других оближњих општина. За наше потребе у Белој Цркви је основан и Школски грађевински центар, из којег су излазили формирани стручни радници, зидари, бетонирци, армирачи... и све смо их одмах запошљавали. И развој је наметао запошљавање, а и држава је све фирме условила да приме приправнике према броју запослених – наставља Аурел.

Истиче да је „Стандард-бетон” имао своју производњу бетонских елемената у „Бетоњерки”, а „Шљункара” је испоручивала довољно материјала из сопствених копова, док се у циглани производила цигла. Око 400 радника „Рада”, којим је руководио Марила, било је стално ангажовано на терену.

Звучи невероватно, али је истинито: седамдесетих и осамдесетих година три пута дневно из Беле Цркве су пут југословенских градова одлазиле композиције од по неколико десетина вагона натоварених шљунком и производима од бетона (возови више не саобраћају до Беле Цркве). За своју „Бетоњерку” армирачи су свакодневно припремали између 50 и 100 тона арматуре... Фирма је имала и доста опреме, великих кранова, кипер-камиона...

– Баш како је растурана Југославија, почетком деведесетих година распарчаван је и „Стандард-бетон”, у чему су учествовали моћници жељни још новца и славе. До тада смо живели нормално. Грађевинари никад нису били преплаћени, али сам са платом могао, рецимо, да пођем на море. Успут нисам страховао да ће ме неко претући и кућу опљачкати. Мислим да се то зове демократија – каже овај белоцрквански неимар, који је „на време”, пре распада „Стандард-бетона”, прешао у београдски „Промонт”, одакле је отишао у мировину, и наглашава да је Бела Црква некада имала сјајне шансе.

После „тешких тема”, наш саговорник се враћа својим љубавима. Најпре су га, каже, привукле старе разгледнице његове родне варошице, до којих није могао да дође без путовања и дописивања с колекционарима из земље и иностранства. „Јер, каква је то разгледница која није изашла из свог места!” Има јединствену збирку, од близу 700 ретких, па и јединствених примерака, поседује и прву белоцркванску разгледницу, послату 1. новембра 1897. године у Сегедин. Истовремено га је привукла филателија, „јер је било новца, а данас некада вредне серије немају цену, па се од њих растају само они који морају”.

– Филателија је изузетна пасија јер пружа неограничене могућности и за самообразовање. Марке можете да сакупљате по земљама порекла, можете да се определите за флору, фауну, значајне научнике и уметнике, можете да набављате и серије чаробних „шарених папирића” на којима је чак и обичан мотив, рецимо квака. Што се наших марака тиче, имам их од Кнежевине Србије до данашњих дана. Све. Овај хоби осваја читавог човека доживотно. Захваљујући понајвише поштанским маркама и старим разгледницама, с којима се дружим сваке вечери, успевам да се „иселим” из стварности и тиме себи продужим век. Не разумем људе без неког хобија. Мора да им је живот јако досадан и напоран – каже инжењер Аурел Марила из Беле Цркве.