У оковима патријархата

Представа  „Под жрвњем” Драгослава Ненадића (1908) је троделна друштвена драма која исписује беду живота на периферији, у сродству са социјалним реализмом друштвеног дна пишчевог савременика Максима Горког. У различитим ситуацијама се ту огледа безграничност борбе за преживљавање ликова паћеника, измрцварених бедом и отераних у крађу, алкохолизам, бракове из интереса.

У представи редитеља Егона Савина гледаоци седе на сцени, са три стране опкољавају извођаче, што је функционалан избор јер појачава наш доживљај, упадљиву снагу игре глумаца који стварају и по неколико улога, у појединачним деловима триптиха. Њихова психолошки деликатно извајана игра је највећа вредност ове представе, децентне и коректне, али без јачег сценског узбуђења. Борис Исаковић је посебно сугестиван као потрошени алкохоличар Стеван, и као Тодор код кога су ипак опстале мрвице части и отпора према криминалу. Анита Манчић је продорна као трпељива Тода и Катарина која гура рођаку Олгу (Милица Гојковић) у нежељени брак. Јелена Петровић је пргава, ватрена Стана, Ненад Јездић је набусити муфљуз Илија Ивковић, Марко Јанкетић је дрчни Младен, киван због удављености у беду. Небојша Миловановић игра Ђорђа који у том суморно офуцаном свету романтичарски воли, још се нада могућности љубави.

Дух старине и одрпанлука маркантно изражавају сценографија (Весна Поповић) и костим (Бојана Никитовић). У позадини централног простора обликованог од дрвета пројектују се црно-беле или сепија фотографије урушених зграда, угледних фасада, ентеријера. Ове пројекције можда и нису биле неопходне зато што не доносе битније надграђујуће значење, углавном представљају само илустрацију радње, при чему помало одвлаче пажњу од сјајне игре глумаца.

Тема нежељених бракова једна је од централних и у представи „Народна драма”, насталој према тексту Олге Димитријевић, у врло особеној режији Бојане Лазић. На позорници је изграђена необично апсурдна, стилизовано-иронична, поетска атмосфера, у комбинацији изузетне ликовности, уживо певаних песама Шемсе, Ане Бекуте, Хасана Дудића и других народњака, снимљених видео материјала у којима учествују Нела Михаиловић (Савка) и Александар Ђурица (Зоран) и, наравно, потпуно предане игре ансамбла. На почетку је сцена прекривена стабљикама кукуруза, одакле актери извирују шуштећи, изнад су закачени ТВ екран и светлећи месец, док је са леве стране стационирана једна свиња подигнуте главе. Њу ће, како радња одмиче, у небо однети летећи тањир, што тумачимо као ознаку кулминације истресених апсурда патријархата. У тренутку када протагонисткиње одлуче да изгазе ригидне друштвене конвенције, да побегну из пакла малограђанских окова, кукурузне усеве на сцени преклапа стилизована кућа пуна шарених балона, поетско-симболички јак знак њихових освојених слобода. Балони ће се постепено осипати, у корак са осипањем илузија о вечној љубави одбеглих љубавница, што је и визуално заводљив одраз бродолома једне љубави и могућих последица достигнутих слобода (сценограф Зорана Петров).

Сена Ђоровић у појединим сценама у буквалном смислу речи одузима дах убедљивошћу наступа којим исказује непоколебљиву чврстину, али и крхкост Бранке, посебно снажно изражену након што је Анка (Ана Мандић) напусти. Анастасиа Мандић одлучно игра Анкину мајку Јелицу, наметљиво брижну, помало карикатуралну, чиме се дискретно критички разобличавају назадна друштвена очекивања. Слободан Бештић је такође изузетан као Поп Драган, Анкин отац, крут и уштогљен на дужности, а разуларен током баханалија нежељене свадбе Анке и Милана (Иван Марковић). Ту се уз разиграно коло и жмиркање неонских светала провиде малограђанске лажи, назире се трагичан исход наметнутих брачних окова. Сценски је ефектан и хор Анкиних другарица, три девојке обучене исто као она (костимограф Марина Вукасовић Меденица), које невербално коментаришу Анкине поступке, ојачавајући и на тај начин поетске слојеве игре (Нина Нешковић, Милица Сужњевић, Мина Обрадовић).

Представа „Народна драма” је храбар искорак за Народно позориште, имајући у виду експлицитно бављење темом истополне љубави. Друго, много важније, тема је само полазиште за аутентично сценски размаштану игру о неспутаном изражавању љубави и слободе, у оквирима назадних обичаја средине која се гнуша сваког индивидуализма.