Потрага за телом прве жртве рата

У годинама непосредно после рата аустроугарско гробље је запуштено. Мађарска, заинтересована за очување аустроугарских војничких гробаља на тлу Краљевине СХС, прва је реаговала на овакво стање. Мађарски посланик Андраш Хори је 1924. године поверљивим извештајем упозорио Министарство иностраних дела Мађарске на жалосно стање аустроугарског гробља. Као решење предложено је да се спроведе шира друштвена акција за прикупљање средстава неопходних за санацију.

Апел није уродио резултатом тако да је гробље све више пропадало. Амбасада је 1926. године известила наше Министарство унутрашњих дела да је мађарска колонија у Београду формирала Комисију за одржавање гробова мађарских хероја, a у Београду је постављен и мађарски изасланик за војничка гробља. Комисија је покренула акцију током које је прикупљено 60.000 динара. Одређену суму су донирали југословенски МУП и Министарство војно.

Прикупљена средства била су довољна за почетак радова те је мађарско посланство 18. новембра 1926, на основу сагласности Министарства вера, отпочело ексхумацију и пренос аустроугарских војника погинулих на целокупној територији Београда, на смањену парцелу на „Новом гробљу”. Коначно, 18 децембра 1926, у присуству особља аустријске, мађарске и немачке амбасаде и делегације града Београда, свечано је отворено обновљено аустроугарско војно гробље.

Гробље је тако функционисало наредне две године, када се установило да су трошкови одржавања, чак и са површином смањеном на 10 хектара, превелики. Тако је мађарска амбасада 1929. донела одлуку да постојећих 1.700 појединачних гробова сведе на половину. Осим тога, ексхумирано је и у заједничке гробнице пренето 460 тела преминулих ратних заробљеника са цивилног дела „Новог гробља”, 260 тела из две масовне гробнице на обали Дунава, као и 76 тела рањеника преминулих у београдским болницама.

Са дунавског меморијала је пренет и мермерни крст, као и три плоче са бројем сахрањених аустроугарских војника. Но, плоче са именима „у смрти сједињених” 246 српских ратника су – нестале: тела су, наводно, пренета у спомен-костурницу браниоцима Београда на „Новом гробљу”, али судбина плоча је непозната. Ускоро се показало да за започете радове недостају финансијска средства, па је мађарска амбасада 1931. године Управи за гробља понудила компензацију у виду земљишта: војно гробље би се свело само на малу правоугаону парцелу непосредно око капеле. Заузврат, Општина се обавезала да тела непознатих војника смести у две масовне гробнице, а да 27 официра сахрани у полукругу око капеле.

Мађарска понуда је у децембру 1931. прихваћена, а радови су започети 1932. године. Током априла 1933, одељак за гробља је о свом трошку, у оквиру техничко-вртларских радова, извршио груписање гробова на смањеној парцели и монтирао нове бетонске крстове. Сви радови окончани су тек 1937. године. Овде је укупно сахрањено између 3.010 (по тренутно забележеном стању) и 3.453 (по мађарским изворима из 1937), официра и нижих чинова.

Током радова Мађари су покушали да пронађу тело војника који је први погинуо у Великом рату – стрелца 68. пешадијског пука Пала Ковача, сахрањеног у Земуну. Но, у међувремену, остаци аустријских војника са земунског Старог и Францталског гробља били су груписани у заједничке гробнице тако да Ковач никада није пронађен. Како би ипак одали почаст 68. пуку који је први ступио у борбу у ноћи између 28. и 29. јула 1914, Мађари су 1927. године у капели, са леве стране, подигли споменик једином идентификованом војнику исте јединице – Иштвану Балогу II, док су са десне стране поставили плочу са урезаним препевом 77 строфе нордијске Еде „Хавамал”.

(Током наредне године Медија центар „Одбрана” издаје књигу војног историчара и сарадника „Политике” Бранка Богдановића – „Заборављени и нестали”. У студији је обрађена судбина заборављених и уништених споменика српским, руским, француским, али и непријатељским војницима палим током Великог рата)