Афера са капутом

Има једна поучна прича из времена једнопартијског социјализма када у некој месној заједници треба да изаберу секретара.

Људи би волели да то буде друг Пера. Омиљен је. Посвећен раду на терену, од црвеног крста и територијалне одбране до организовања омладинске пинг-понг секције и довођења глумаца из градског позоришта. Партија међутим има свог кандидата.

Када се приближило гласање, неко од гостију из општинског комитета узме реч. Нахвали друга Перу, а онда, готово са жаљењем, каже да би можда било лоше да га изаберу. „Знате, због оне афере са капутом.“ Нико ништа да пита.

Када је партијски кандидат изабран, а састанак завршен, приђе један грађанин овоме из комитета и упита га: „Је ли, молим те, шта је била та афера са капутом?“

„Другу Пери украли капут.“

Сетио сам се ове приче посматрајући кампању за председничке изборе која званично није почела а незванично је озваничена на најпрљавије могуће начине превентивне контаминације потенцијалних ривала.

Нико нормалан нема илузију да политика није сурова дисциплина, посебно када има мање везе са политичким идејама а много више и чешће са позадинским лукративним пословима. Не очекују људи пуританце у врховима политике, али неке елементарне етике требало би да буде. Чини се да је нема, баш као што нема ни објективне анализе политичких последица кампања блаћења противника уз употребу изанђалих матрица и примитивних трикова.

Познато је да сам се као потписник апела поверенику за заштиту грађана на неки начин већ одредио у временима предизборне зоре, али ови редови немају за циљ одбрану овог или оног имена и презимена. Сашу Јанковића или Вука Јеремића браним као што бих бранио Александра Мартиновића да је у сличној позицији. Браним елементарне принципе, постулате равноправног, слободног и пристојног дијалога.

А шта је пракса? Јанковић и Јеремић нису ни потврдили да ће учествовати у председничкој трци, а већ су добили своје „афере са капутом“.

Власт уз здушну артиљеријску припрему омиљених таблоида злоупотребљава своју моћ. Јанковића је уплела у аферу самоубиства које се 1993. догодило у његовом стану, када је он био одсутан. Он није крив, али важно је да се прича. И да се много не пита.

Потенцијалном ривалу навлачи се кошуља сумњивца, она чији се рукави вежу на леђима. Када се Јанковић брани, кажу да злоупотребљава скупо плаћену функцију коју има. Тада крену таблоидни баражи о „шибицару и преваранту“.

Исту судбину потом је дочекао Јеремић. Чим је по јавности почело често да се прича да би он са високим рејтингом популарности могао да буде озбиљан председнички кандидат, сетили су се да га питају шта зна о афери Топчидер. Како је – ако је – први сазнао за погибију двојице гардиста?

Зашто га нико то није питао од октобра 2004? Таблоид који се представља као власник свих српских истина одмах пише да је Јеремић „крио да су гардисте убили НАТО ловци на хашке главе“. Један актуелни министар каже да Јеремић од свега „прави циркус“ ради личне промоције. А шта су напади него промоција власти и неког њеног будућег кандидата?

Не само што је тајминг провидан, већ овакве врсте реаговања указују на нервозу. Нервоза је симптом несигурности. Како ни једна власт не жели да покаже страх или несигурност, логично је питање зашто то тако раде? Зар нису свесни да је резултат ослонца на репертоар тешких увреда управо супротан од оног који прижељкују?

Није исто када удара власт и када критикују опозиционари. Власт иза себе има државу. Зар неко мисли да министар полиције може да стекне симпатије тако што ће себе представљати као жртву? Људи су склони да се ставе на страну угроженог.

Етички, ова кампања провлачења Јанковића и Јеремића – други вероватно тек следе – кроз топлог зеца говори колико етикете код нас знају да буду јаче од институција. У време избора у поменутој месној заједници партијски другови су се барем потрудили да смисле неки сценарио. Ови се хватају за досијее. Јадно и отужно.

Политички, овакав начин обрачуна с политичким противницима и ривалима је са становишта власти више него контрапродуктиван. Окупља оне који и инстинктивно стају у одбрану незаштићеног, лажно оптуженог, на све начине дисквалификованог.

Кад су дошли по Јевреје, нико се није бунио. Кад су дошли по левичаре, нико се није бунио. Кад су дошли по њега, више није било никог да се буни. Зато бих, понављам, стао на страну Мартиновића да је изложен некој сличној шикани.