Љубав: потреба или жеља?

На питање да ли је љубав – да се воли и да се буде вољен – основна људска потреба, већина би одговорила потврдно. Међутим, ако применимо строгу дефиницију потребе, да је она оно без чијег задовољења људи умиру, тада је јасно да одрасли човек који дуго времена нема љубав неће умрети због тога. Без љубави особа сигурно неће живети квалитетно, биће усамљена без људи за које је емоционално везана и вероватно ће имати краћи животни век. Зато кажемо да је за одраслу особу љубав жеља, а не потреба, дакле нешто без чијег испуњења се може, али са чијим испуњењем човек остварује себе у емоционалном смислу.

Када су деца у питању, љубав и све оно кроз шта се љубав према детету изражава јесте дететова потреба. Не само да се дете без љубави не може развијати правилно већ су бројна истраживања показала да је код тешко занемарене деце већи степен оболевања и смртности.

Еволуцијска теорија љубави заступа тезу да се љубав, то јест чврсто емоционално везивање, јавља управо онда када је високо развијеним организмима потребно много година да постигну зрелост и самосталност. За све то време емоционална везаност родитеља омогућује сталну бригу за младунче.

Када се емоционално везују за другога, одрасли и дете то чине на различите начине. Одрасли се везују са свешћу да могу не само преживети већ и наставити квалитетно живети након што прежале губитак вољене особе. Како деца зависе од родитеља, она се везују са свешћу да не могу да преживе без особе од које зависе. Зато је за дете љубав потреба, а за одраслу особу жеља.

Онај тренутак у емоционалном развоју када особа схвати да може самостално и квалитетно да живи и након губитка љубави одређене особе јесте тренутак када је у љубавном смислу емоционално одрасла. Након тога она више не воли као дете, већ као одрасла особа.

Описан је идеал одраслог везивања. У стварности многи одрасли људи носе у себи своје „унутрашње дете”. То чини да се као одрасли везују и на одрасли и на дечји начин. То се најбоље види у ситуацијама раскида, то јест губитка вољене особе, када је њихово туговање мешавина одраслог и дечјег туговања.

Што је нека одрасла особа склонија дечјем типу везивања, код ње је више изражен доживљај зависности од љубави конкретног партнера. Она дати љубавни однос доживљава као потребу и јасно изражава: „Нема ми живота без тебе.” Зато је дечје везивање у основи свих зависничких љубавних односа одраслих.

Разликовање дечјег од одраслог типа везивања је веома важно за емоционалну писменост. Глорификација дечјег типа везивања као „велике љубави” за резултат има велику количину љубавне патње, па и насиља које из ње произлази. Промоција одраслог типа везивања као стварне љубави би несумњиво довела до много бољих партнерских односа.