Анатомија позоришта и друштва

Полазећи од полемичке књиге „Час анатомије” Данила Киша у којој се писац разрачунао са реакцијама књижевно-политичке јавности на његову „Гробницу за Бориса Давидовича”, Урбан је саставио значењски шири, фрагментаран сценско-музички текст (драматург и сарадник редитеља Сузана Вуковић). Поред полазног текста, у представу су укључени делови „Гробнице за Бориса Давидовича”, лирика Шандора Петефија, Дамира Авдића, као и цитати представа редитеља Оливера Фрљића и Љубише Ристића, због сродних тема, уметничке храбрости и друштвених прекорачења.

Сценски језик је овде мање раскошан него што је то иначе случај у Урбановим режијама, мање је разгранат и поетски пробојан, док је друштвено-политички слој значења у пуном центру пажње. За ову представу се може рећи да је облик сценског есеја, вид предавања – перформанса са сонговима различитих музичких стилова, само повремено обогаћен симболички ефектним урбановским призорима (композитор Ирена Поповић). Овакав избор форме је идејно свакако оправдан, утемељен у основи Кишовог „Часа анатомије”. Представа је час, лекција из историје друштвено-политичких репресија, прогона уметника и цензуре, пакла тоталитаризма и наметања идеолошког оптимизма.

Глумци Радоје Чупић, Југослав Крајнов, Марија Меденица, Сања Ристић Крајнов, Игор Павловић, Вишња Обрадовић, Ненад Пећинар, Драгиња Вогањац, Алиса Лацко и Милица Грујичић, у фрагментима играју различите ликове и типове, егзекуторе и жртве, представнике система и одлучне побуњенике против њега. Наступи извођача се стилски разликују од сцене до сцене, у зависности од значења. Преовлађује наметљиви, памфлетски, агресивни начин игре који погодно води основни дух побуне, протеста против политичког ућуткивања уметника, гушења слободе изражавања перфидним средствима.

Централна сцена чија је композиција налик Рембрантовој слици „Час анатомије доктора Тулпа”, гротескно је обликована. На столу лежи измрцварени Киш, под сабласним светлом висећих рефлектора (сценографија Жељко Пишкорић). Окружен је хордом гадних љигаваца који га дивљачки извргавају руглу, псују га, вређају, као бесни пси (сценски покрет Андреја Кулешевић). Обучени у деликатно осмишљене, модификоване историјске костиме, проглашавају га клеветником и издајником, зверски га вређајући и на националним основама (костими Марина Сремац). Ибијевски гротескна фарсичност овог призора прикладно је искривљен израз друштвеног безнађа, тачнији од реализма, јер је стварност фарса. У представу су укључене и нежније, поетичније сцене које одражавају огољену лепоту Кишовог књижевног стила кроз апострофирање изговорених речи, посебно у последњој сцени, хипнотичком монолошком извођењу песме „Ђубриште”.

Представа почиње аутоироничним цитатом Фрљићевог „Кукавичлука”, провокативно недовршеним извођењем последње сцене ове суботичке представе која се више не игра. На тај начин се на самом почетку утврђује главни тематски оквир „Часа анатомије”, истраживање граница храбрости у уметности, у функцији друштвеног отпора. То је најважнији сегмент значења Урбановог последњег остварења у коме се естетика мало повукла, пустивши оно етичко, политичко, експлицитно протестно у први план.