Свет је равнодушан према нама

Ристо Тубић, филозоф, књижевник и преводилац, рођен је у Орашју (Попово поље, у Херцеговини). Завршио је студије филозофије на Филозофском факултету у Београду, докторирао је на Филозофском факултету у Варшави. Радио је на Филозофском факултету у Сарајеву, где је био и декан факултета. Био је гостујући професор на универзитетима у Варшави, Кракову, Харкову... У Лондону је био гост Британске академије наука. Предавао је на Филозофском факултету у Новом Саду, Бањалуци, Палама, Бијељини, Источном Сарајеву, Београду... Аутор је десетак, изузетно значајних, стручних студија. Издавачка кућа „Свет књиге” из Београда, објавила је недавно његову нову књигу „Аспекти филозофског промишљања историје”.

Који је био основни мотив вашег промишљања смисла и судбине историје човечанства?

Историја је подручје наше одговорности за властиту будућност. Нема људског достојанства без спремности за такву врсту одговорности. Притом, додуше, излажемо се не малој опасности промашаја, јер где нема ни духовног, ни световног вођства над кретањем историје, као што је наша планетарна данашњица, нема ни извесности у погледу њеног сутрашњег исхода.

Нисте ли, можда, баш зато, казали како је историја врло несигуран терен. Шта то, заправо, значи?

Значи да се без обмане тешко може и замислити. Шта се све није показало као илузија, понекад и смешна. Њена неизвесност, њени парадокси и апсурди, долазе, у ствари, из њене праисконске склоности да оно непредвидиво, неочекивано, игра свој плес, склоност ка мистерији.

Пишете и о познатом Хегеловом парадоксу. О чему је, заправо, реч?

Реч је о томе да смо, по Хегелу, из историје научили само то да нас историја, досад, није ничему научила, што не значи негацију историје као науке. Не значи, јер је историја увек показивала нова стремљења, кретање што, по дотад, познатом логосу историје није могло бити предвиђено. Није, јер историја, из увек нових стварних услова, говори нове истине, означавајући, увек изнова, перспективе и правце кретања.

Сматрате да је бесконфликтно друштво, друштво без мржње, зависти, сукоба и ратова – немогуће, утопија?

Да, сигурно је утопија. Притом, најпре ваља рећи: да се ми не боримо да друштво буде идеално, савршено, бесконфликтно, него за то да буде баш конфликтно, али да се ти конфликти воде у оквиру одређене игре и да њена правила буду демократска. То би требало да значи: страначки политички конфликти, у складу са законски прописаним правилима и под контролом народа.

Али, како да се ослободи мржње, пакости и зависти?

То је немогуће. Да је свет без мржње пожељан, то је по себи толико позната лозинка, да ће се једва наћи неко ко се с тим не би сложио. Нажалост, лозинка сама по себи врло мало вреди. Корен мржње је усађен у нашој нарави, па је према томе мржња неизбежна. Ни љубав ни мржња не дају се извести из праведности. Ниједан закон не може љубав захтевати, наметнути или изнудити. Према томе ни мржњу. Љубав и мржња су гратис, без законске основе. Братство се не може институционализовати. Немогуће је људе приморати да се воле, баш као што не можете некога тужити суду ко кипти од мржње према вама. Мржња, као и љубав, у себи укључује једну врсту бесконачности, неутаживости.

Више пута сте рекли да се историја збива у свету случајности. Како то разумети?

Да, историја је низ случајности. Не постоје историјски закони, ни пут ка избављењу. То су, једноставно, глупости. Непредвидиво увек може да се деси. И баш оно што је невероватно и фасцинантно – то је случајност. Како се, на пример, догодило то да се аутомобил Франца Фердинанда, с његовом супругом, зауставио баш на месту где се налазио Гаврило Принцип?

С великим уважавањем пишете о нашем чувеном историчару Радовану Самарџићу?

С разлогом, разуме се. Свет се, каже, ослања на историју, темељ је на којем он почива. Не сматра да у историји треба тражити поуке, да историју треба претворити у аналогију доброг људског понашања. Историја треба да дâ и све негативне примере из друштвеног живота. Историја би, вели, требало да буде наше велико уживање, да буде сласт нашег духовног живота, да нас испуњава поносом што је имамо, и да нас одведе у сфере где можемо да уживамо у људским творевинама.

Како гледате на либералну демократију. Кажете да политичка филозофија, до данас, ништа боље није измислила?

Није. Мислим, да је Винстон Черчил добро приметио, да је то најгори систем, изузимајући све остале. Јер, уколико либерална демократија буде победила свуда, дакле глобално, људи ће се борити и против праведних идеја, бориће се да би се борили, бориће се да би убијали досаду (Франсис Фукујама). Јер, људи, напросто, не могу да замисле живот у свету у којем нема борбе. Зато их, ни либерална демократија, неће сасвим задовољити. И управо ће они, који буду незадовољни, увек имати могућност да изнова покрену точак историје. Уједно, то је и могућност да се појаве неке нове историје, досад, непознате алтернативе, и ауторитарне, такође.

Шта нам, онда, ваља чинити?

Не знам. Готово да је, на крају, излишно и помињати да свет желимо без диктатуре и насиља, али нико, до данас, није понудио рецепт за такав свет. Осуђивати апсолутно, без изузетка свако насиље – значило би осуђивати живот. Међутим, није неразумно, како добро примећују хришћански хуманисти, борити се за свет у којем ће насиље бити усмерено само против ропства, злочина, агресије и тираније. То није неразумно, ни онда кад имамо велике и добро утемељене сумње, да ли ће такав свет икада моћи да постоји. Но, разум нас чини, не само рационалнијим, него нас, нажалост, чини и опаснијим. Памет у главу.