Песник који је пунио стадионе

Симбол совјетске поезије из времена „одмрзавања југовине” Јевгениј Јевтушенко умро је у 83. години у Оклахоми, САД, где је предавао дуги низ година.

Тешко је данас, у време кад је поезија готово ишчезла из јавног живота, замислити славу коју је имао као млади песник, кад је пред пуним стадионима рецитовао поезију, попут Андреја Вознесенског, још једног припадника „генерације шездесетих”, која је раскрстила са соцреалистичком поезијом из Стаљиновог времена.

Ова популарност, која може да се мери популарношћу рок звезда које су се у то време рађале на Западу, говори о времену кад је у Русији поезија била више од песничког текста. Јевтушенко је био даровити спортиста, али је за овог младића пореклом из Сибира песнички позив био привлачнији од фудбалске каријере.

У преломном тренутку совјетске историје, кад је културном сценом прострујао дах либерализације након што је Хрушчов прогласио пад култа личности Стаљина, организовани су фестивали поезије који су настављали предратну традицију модерниста попут Ане Ахматове, Марине Цветајеве и Осипа Мандељштама.

Јевтушенко је до почетка шездесетих година 20. века већ имао неколико књига поезије коју је представљао ван земље, на Истоку, али и на Западу, где су у њему видели бунтовног младог човека, симбол новог лица Совјетског Савеза.

Нови дух у поезији подразумевао је раскид с ригидном партијско-политичком струјом и темама које су славиле рад и индустријализацију земље, с ратном поезијом. Генерација којој је припадала и даровита песникиња Бела Ахмадулина, Јевтушенкова прва жена, писала је популарну поезију, доступну великом броју људи, која се бавила актуелним темама. Унели су лирске елементе, личност песника и савременог јунака, младог човека уместо хероја.

Нису зазирали од политичке поезије, али су ретко излазили из постављених оквира, уживајући у улози коју им је доделило друштво, што песник и издавач Гојко Божовић назива својеврсном поетиком прилагођавања: „Јевтушенко је осудио стаљинизам после Стаљинове смрти, као што су његове песме пуне осуде неправди које се догађају по свету, изван совјетског друштва. Његова поезија је пуна политике, али некако је, готово увек, то била друштвено прихватљива, несубверзивна, бесконфликтна политика. Отуда је Јевтушенко и песник и симбол свог времена, а његове песме пример жртве коју су многи писци комунистичког света поднели не би ли опстали и били прихваћени. И зато се Јевтушенкове песме тешко могу разумети изван разумевања времена у којем су настале.”

Корнелија Ичин, професор руске књижевности на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, говори о Јевтушенку као о контроверзној личности: „С једне стране, померио је границе поезије, враћајући лирику која је била протерана, а с друге стране, био је део естаблишмента”.

Нови талас у поезији који је Јевтушенка готово преко ноћи избацио на површину везао га је за званичне књижевне кругове, због чега је изазивао одбојност код песника попут Ахматове и Јосифа Бродског.

Савремени поглед на Јевтушенка у великој мери је формиран захваљујући Бродском, који га је представио као човека режима, блиског обавештајним службама.

У књизи интервјуа „Соломон Волков, Разговори с Бродским”, коју је на српском објавила издавачка кућа „Руссика”, у преводу Неде Николић Бобић, руски дисидент који је 1972. године био принуђен да напусти Русију да би избегао затвор говори на једном месту о томе како се Јевтушенко понашао пре његовог прогонства и касније, приликом сусрета у Америци, и како га је напослетку оклеветао.

За Јевтушенка је, међутим, у питању велики неспоразум.

Увек у правом тренутку на правом месту, присутан на различитим пољима, у време перестројке био је први који је саставио антологије руских песника у којима су се нашли и они који су дуго били забрањени.

Пред крај живота волео је да истиче свој филмски допринос. Глумио је у неколико совјетских филмова и сам режирао два, а био је и косценариста филма о кубанској револуцији, „Soy Cuba” (Ја сам Куба), Михајла Калатозова из 1964. године, који је привукао велику пажњу кад је недавно извучен из бункера. Јевтушенко је добро познавао Кубу, на којој је једно време радио као дописник „Правде” и дружио се с Че Геваром, Салвадором Аљендеом и Паблом Нерудом.

Од првих песама које су обележиле генерације совјетске омладине, попут „Падају бели снегови”, „Стаљинови наследници” или „Баби јар”, која је инспирисала Шостаковича да напише Тринаесту симфонију, популарних „Тече река, у магли се топи” и „Хоће ли Руси у рат”, до прозних остварења, попут романа „Немој да умреш пре смрти”, Јевтушенко је свеприсутан аутор у Русији, познат и превођен широм света.