Интелектуалци и будућност

Интелектуалац је, додаје, можда најближи филозофу, и чини га, између осталог, и етика ангажованости.

„Одмах нам падају на ум Расел, Чомски, Хандке, који не држе страну јачег него бољег, али и њихов антипод Бернард Анри Леви из ватреног интелектуалног шоу-бизниса и заговорник војних интервенција.”

У Србији, каже Гордић, интелектуалци морају да се понесу са низом питања, а једно, истиче, можда још није решено: „Како преживети олујно невреме разбојничког, идеолошког капитализма, кад, рецимо, држави није довољно ни 11 година судских процеса да утврди како су пропала нека од највећих српских предузећа.” Издвојио је и демографске проблеме и сплет идентитетских питања, као што су она о српском народу у Црној Гори и о босанском језику.

„Морам исказати бојазан да се и у времену будућем, у растућем медијском и институционалном жагору, глас одговорних и аутентичних интелектуалаца неће боље чути и разазнавати. Можда смо за то и сами криви”, каже Гордић.

Указујући на систем финансирања науке и образовања у свету, у коме примећује коруптивни начин деловања, социолог проф. др Љубиша Деспотовић истиче да је критичка улога интелектуалца обесмишљена.

„Чак и елитни амерички универзитети од високих чланарина коју наплаћују студентима могу да покрију само трећину трошкова, а све остало се финансира из тзв. донација транснационалних компанија, индустрија”, каже.

Проблем је, сматра, и у самој суштини образовне делатности. Подсећа на књигу „Сумрак америчког ума” Алена Блума, где је  аутор крајем осамдесетих година анализирао стање у образовању и закључио да је на америчким универзитетима образовање постало „обична пропаганда”.

„Бојим се да смо и ми, као лоши епигони свега онога што нам је стигло од процеса глобализације, а посебно интелектуалци, стављени у положај да или репродукујемо ту пропаганду, која нам се намеће кроз разне облике политичке коректности, или да уколико се супротставите тим тенденцијама будете изложени подсмеху, медијској блокади – или, још горе, стопирању ваше интелектуалне, научне каријере и могућности да завршите на улици”, каже Деспотовић.

Говорећи о позицији интелектуалца у друштву, уредник „Летописа Матице српске” проф. др Слободан Владушић истакао је да је у њеној основи приступ моћи. „Приступ моћи, или веза између интелектуалца и политике је конститутивни елемент који се често заборавља”, каже.

Владушић је казао да га је на минулим председничким изборима „највише изнервирало” око девет одсто гласова које је добио Љубиша Прелетачевић Бели (измишљени лик који је промовисао Лука Максимовић из Младеновца).

„Шта радити са том одлуком да се гласа за тог човека? То је врста смрти поверења у мисао, у везу интелектуалца и моћи”, каже Владушић, додајући да то није сметало политичким партијама.

„Питање будућности интелектуалца зависи од тога да ли ће они успети да обнове приступ моћи, да ли ће успети да интелектуализују српске политичке партије. Друга могућност је да интелектуалци ступе у политичко поље, јер само на тај начин могу да обављају функцију интелектуалца”, оценио је Владушић.

Социолог и новинар др Слободан Рељић, међутим, сматра да је Прелетачевић веома важна појава у друштву и „порука која је апсолутно јасна” у систему какав је успостављен у Србији и који „мора да се склони да бисмо ми водили интелектуалне расправе које се тичу нашег културног кода, наших интереса, наших способности да успоставимо комуникацију са том другом страном”.

На округлом столу учествовали су и председник Матице српске проф. др Драган Станић, проф. др Срђан Шљукић, мр Александар Врањеш, др Александар Гајић, доц. др Милош Ковић, др Јелена Марићевић...