Поезија за тврде уши света

Он је више од било којег другог нашег савременог песника имао потребу за публиком, за живим говорењем својих стихова како би његове „јетке приповетке” продрле у тврде уши света.

„Службени гласник”, у колекцији „Делта”, објавио је  књигу изабраних песама Душка Трифуновића „Тумач тираније и деруге песме”. Избор је начинио и поговор написао Стеван Тонтић. У насловној песми, песник каже: „Мој часни мајстор Тумач Тираније/ охоло хледи лед/ да цвокне студен у њему/ да срце склони у њега/ ум да му се не помрачи/ тиранију док тумачи” (1966).

Трифуновићево „пјевање и мишљење”, по ономе што је у њему најсуштинскије, наглашава Тонтић, својеврсни је модерни индивидуално-уметнички изданак и наставак оне врсте наше народне духовности и мудрости које су се најпримереније уобличиле, не само у поезији, већ и у језичком парадоксу и сентенци, духовитим, али и метафизички понорним „замршајима” речи, у језичким играма и обртима, у зачудним и загонетним, значењски до непрозирности богатим исказима и каламбурима.

С једне стране – метафизика, с друге – политика! С једне стране, понирање у мрачну загонетку језика и постојања, с друге, лагано поигравање општепознатим истинама, фразама и дневним лозинкама. За тај говор у облицима изрека, загонетки, пословица, пошалица, у различитим облицима мудровања или поигравања у језику, могло би се рећи да истовремено казује и више и мање од нормалног, стандардног изражавања. То је говор скривања и удаљеног асоцирања, алузије и мимикрије, необичног поређења и досетке. Такав говор претпоставља велико животно искуство и искуство „померене” употребе језика. Само такво искуство и посебан језички дар обезбеђују сувереност у владању одабраним облицима говорења и комуникације.

Рани Трифуновић, каже Тонтић, неупоредиво је лиричнији од Трифуновића из доба пуне зрелости: свет детињства и завичаја овенчан је у његовој раној поезији аурама лепоте и невиности, сликама првих важних открића, натопљен оном младићком душевношћу и елегичношћу која се још хранила вером у мит раја на земљи и утопијом једног бољег света. Међутим, Трифуновићеве кантилене из збирки „Златни куршум” (1958) и „Бабова рђава баштина” (1960), не иду у врсту патетично-осећајне поезије, у болећиви лиризам. У њима је већ започела с радом кртица песникове сумње с „подземним” језиком Трифуновићевих двосмислица и горких питалица.

Иако увиђа да „тајанствености ни у чему нема” и да „зевови ме вребају”, Трифуновић је у „Златном куршуму”, „Бабовој рђавој баштини”, а донекле и у „Јетким приповеткама” (1962), меланхолични лирик који пева своја опомињујућа открића, и приповеда своје још не толико ироничне бајке. Иронија ће се појачати у наредним збиркама, у „Тумачу тираније” и „Шок соби”.

Готово сва најбоља дела (првих пет песничких књига), подсећа Стеван Тонтић, Душко Трифуновић је објавио у Сарајеву. Податак који би том граду могао да служи на част јер је тих година – супротно увреженом мишљењу – имао и дремљивих или болећивих идеолошких цензора. У сваком случају, Душко их је супериорно надиграо. Понекад се чинило да је од непрозирних шифара и метафора са дуплим дном – био направио свој стил. А дирати писцу у нешто тако фино, а неодређено као што је стил, то ни за теоријски поткованог цензора није било посве згодно. Тако је Трифуновић у наведеним, али и потоњим књигама прокријумчарио пристојну суму уврнутих и субверзивних мисли о свету у којем је живео. Кад би се све то сабрало у бревијар песникових непоћудних исказа, метафора и алузија, добила би се прилично црна слика полувековља у којем је дисао и писао.