Српски се учи уз албански и румунски

– Универзитетски професори за матерњи језик широм словенског света жале се да имају све мањи број студената и на групама на којима се изучава матерњи језик. У таквим условима, изучавање српског језика на многим универзитетима решава се тако што се српски подводи под такозвани БХС (бошњачко-хрватско-српски) или се укључује као изборни предмет у студије историје, културе, књижевности и језика неког региона. Тако се, на пример, на Карловом универзитету у Прагу, српски језик учи на Катедри за југоисточноевропске и балканолошке студије. Јужнословенским језицима и културама придружени су албански и румунски језик, што значи да је наш језик издвојен из славистике, па и из филологије у ужем смислу, и да је постао тек неважан предмет на студијама о географском региону којем припадамо, чиме се његов статус још више деградира – објашњава професорка Драгићевић.

– На овом чувеном европском универзитету који постоји од 1348. године, за бригу о српском језику, који је већ сам по себи скрајнут у корист балканске историје и књижевности, задужена је само једна лекторка из Србије, и то о трошку Чешке. Када она изгуби интересовање за лекторски рад, вероватно ће бити укинуто изучавање српског језика, а у Србији се то неће чак ни запазити, а камо ли да ће се тај проблем решити, јер наша земља ни сада не улаже ни динара за унапређивање наставе српског језика на овом универзитету. Ове недеље гостујем на Карловом универзитету о трошку ЕУ (на основу програма Еразмус плус) и малобројним студентима држим часове српског језика. Чини се као да се Чешка и ЕУ много више од Србије брину за опстанак србистике у Прагу. Ако се тако незаинтересовано опходимо према српском језику, књижевности и култури на овом чувеном универзитету, може се само замислити каква је ситуација на мање значајним универзитетима широм Европе и света – закључује наша саговорница.

Ни професор Вељко Брборић, шеф Катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду, није оптимиста када је реч о нашим угашеним лекторатима у иностранству, због тога што је пракса да када држава једном остане без лектората, скоро да је немогуће да га поново успостави.

– Свет се понаша функционално и ми им то не можемо замерити, они знају да је српскохрватски лингвистички један језик и не пада им на памет да за један језик имају више лектора. Тамо где је хрватски лекторат, српском нема места, а договор око поделе лектората никада није постојао, други су били офанзивнији, ми смо били статични, неопрезни и несмотрени. И данас имамо ситуацију која је све осим добра. Било је ту и политике, али она није била једини проблем. Лекторати су предмет међудржавних, међууниверзитетских и међуфакултетских договора – приметио је Брборић, уз запажање да се може искористити потенцијал Филолошког факултета у Београду, где се изучава тридесетак језика, књижевности и култура, и да се онда на бази реципроцитета оснаже постојећи лекторати и да се отворе нови. За решење проблема предлаже јасно одређење државе према великим центрима и њен одговор на питање да ли нам лекторати требају или не. Поред министарстава просвете и културе, одговорност проширује и на министарства иностраних послова. Још једном подвлачећи важност успостављања нових и одржавања већ постојећих лектората српског језика, професор Брборић каже:

– Студент који изабере да студира српски језик, на неки начин, одређује и своје професионално опредељене. Мање је важан разлог због чега је неко одабрао наш језик и више је важно и значајно што ће он професионално бити упућен на везу с нашим језиком, књижевношћу и културом. Онај ко једном дође у Београд и направи контакте, често те контакте одржава до краја своје професионалне каријере. На тај начин смо и у прошлости стекли велики број пријатеља који су нас подржавали и у тешким годинама.