Улога уметника је да упире прстом

Резултат естетског и идејног прожимања двојице уметника јесте диптих који су недавно насликали у четири руке.

Осећај нестабилности, неукорењености и потреба да се изнова реконструише кроз трагање, у ранијим радовима везан за свет 20. века, за ратове и идеологије тоталитаризма, добија нову димензију у Билаловим новим радовима, инспирисаним великом друштвеном променом коју доноси дигитална револуција. Док је у досадашњим албумима његова визија света често имала историјску димензију, у албуму на којем тренутно ради она је искључена.

Као и раније, када би пожелео да пронађе мир од париске вреве и посвети се раду, Билал се повукао у кућу на Корзици, у интиму свог атељеа, одакле је одговарао на наша питања.

– Сви кажу да се на Корзици не ради, али ја овде радим. Ту је мој атеље, окренут североисточно да ми не би сметало светло, ту је и биоскопска сала за пројекције, слике… У Паризу осећам велику агресивност, овде је мирно, зато овде радим. Светло ме подсећа на Јадранско море, на моје детињство, на Београд и распусте на јадранској обали – каже за „Политику” Енки Билал.

Шта је тема албума на којем радите?

Прича је сложена, назвао сам је „Баг”, на енглеском ова реч има двоструко значење, може да буде компјутерски баг – грешка, али и инсект. Оба елемента су у овој причи која је смештена у блиску будућност, у 2040. годину. Реч је о нашој зависности од нумеричког света. Нумеричка револуција је на путу да измени свет. Све пада у заборав преко ноћи, брутално. У наредних двадесетак година доживећемо велика изненађења, партије више неће постојати, друштвом ће се управљати на нови начин, промениће се однос према раду, новцу. У мојој причи нумерички свет одједном нестаје и људи постају сирочићи дигиталне епохе.

На Бијеналу савремене уметности у Венецији управо је изложена ваша инсталација, коју посетиоци могу да виде до 31. јула у венецијанском археолошком музеју. Ова два тока, дела савремене уметности и рад на стрип-албумима, одвијају се паралелно?

Други пут излажем на Венецијанском бијеналу и ова инсталација није у вези са стрипом. То су две различите ствари, али је у основи увек цртеж, слика. У стрипу је, поред цртежа, важна и нарација.

Шетајући се кроз Бијенале, приметио сам да има мало цртежа и слике у савременој уметности. Постоји празнина, нема више сликара који успевају да се наметну у свету савремене уметности. То је штета, јер чак и значајне земље представљају веома просечне ствари. То је тенденција у савременој уметности.

Експериментишете у различитим уметничким медијима, али се увек враћате стрипу?

Тражим нове изазове, али ми је веома важна нарација. Велики део мог рада је посвећен писању, зато се враћам стрипу, који је основа мог рада. Имам и филмски пројекат, али је данас врло тешко радити на филму, поготово сада, у време кризе. Тешко је направити научнофантастични филм, то није у француској традицији. Савремена уметност је екскурзија, то ме привлачи, али у савременој уметности има мање дубине него у стрипу, у којем сам веома слободан. Инсталација зависи од времена, простора, средстава, а албум на којем радим је интелектуални и уметнички подухват на дуже стазе.

Нарација је била присутна и у вашој изложби у Лувру из 2012. године, својеврсном дијалогу са историјом уметности и делима која су изложена у овом музеју. Прошлост и садашњост се прожимају у вашем раду?

Рад на тој изложби пружио ми је слободу у односу на прошлост. Измислио сам приче које нико не може да провери, засноване на историјским чињеницама. Истинито и измишљено мешају се у нарацији о ликовима које сам нацртао у вези са делима изложеним у музеју. Један француски новинар питао ме је како сам успео да пронађем трагове о тим људима и њиховим животима. Када сам му рекао да је све измишљено, занемео је. Мислио је да сам приступио као историчар, а заправо је у питању машта која се развила из историјских података. Мој начин рада јесте да увек унесем машту у стварност.

Њихове измишљене биографије оживљавају друштвени контекст епохе у којој је настало дело које вас је инспирисало. Да ли је друштвени контекст важан да бисмо разумели уметника и његово дело?

Наравно, верујем да ће, кад буду посматрали мој рад у будућности, разумети да сам био истински производ своје епохе. Откад сам почео да радим на стриповима свестан сам да је мој рад везан за епоху у којој живим, иако се често играм са сопственим сећањима и прошлошћу наше цивилизације. У том шетању између прошлости, садашњости и будућности јесте фотографија епохе. Узимам слободу у начину на који се према њој односим, али је не издајем. Епоха је главни вектор моје инспирације – стање света, моје порекло, рођење у Београду које је одредило моју страст према политици и геополитици. Када сте рођени у Југославији почетком педесетих, неминовно је да вас је обележила њена историја, Титова епоха, ратови…

Остајете везани за то културно наслеђе?

Наравно, на првом месту зато што не могу да га изменим, то је моје наслеђе. Да сам рођен у Француској педесетих година прошлог века имао бих мање богато наслеђе од оног које сам понео из Југославије. Југославија је тих година била сложенија, Француска нимало није личила на Југославију после рата и тензије које су владале у то време. Не треба заборавити етничко богатство, мешање становништва које је карактеристично за то време у Југославији. То је богатство које остаје читавог живота.

Ваш поглед на савремени свет је луцидан, неки кажу песимистички. Бавите се темама ратова, еколошких катастрофа, друштвеним потресима…

Не видим себе као песимисту. У мојим стрип-албумима има и много хумора. Улога уметника јесте да гледа и реконструише оно што је видео. Аутофикција ме не интересује, као ни социјалне теме, тога је доста у новинама. Пратим шта се сада приказује у Кану, то су углавном социјалне драме, аутофикција, људи који причају о свом животу. То ме не интересује, више волим велике теме. То је можда последица мог одласка из Југославије у Париз, промене света, политичког миљеа. А кад се латите великих тема које се тичу наше будућности, одмах је теже, узнемирујуће. Када у „Сну монструма” 1998. године најављујем верско мрачњаштво које ће захватити планету, није моја кривица што је то данас реалност. И то се наставља, видели смо у Манчестеру. Улога уметника је да упире прстом.

Често наводите Владимира Величковића као једног од узора. Недавно сте радили на заједничкој слици. Како је изгледао тај рад у четири руке?

Направљени смо од истог материјала, свет који слика одлично разумем, јер сам и сам део тог света. Величковић је међу онима чије ме је дело пратило. Поред Франсиса Бејкона и Лусијана Фројда, он је сликар који је на мене највише утицао. Заједно смо радили на платну великог формата, из два дела. Свако је почео од детаља, од теме, остављајући простор оном другом за интервенцију и онда смо се заменили. Он је радио у уљу, а ја у акрилику. Одан је уљу, те је био сумњичав, говорио ми је да акрилик неће да опстане, али сам га разуверио. Много ми се допао исход, та слика је потом продата на аукцији.

Тада је рођена идеја да наставите сарадњу…

Разговарали смо о заједничкој изложби, али ја нисам био задовољан галеристом из Брисела. Радо бих урадио заједничку изложбу, али на другом месту.

Ваши цртежи постижу рекордне цене на аукцијама, попут француског Џефа Кунса…

Тржиште савремене уметности ме превазилази. Пријатно је, разуверава, али не мења ништа у мом начину рада. За разлику од Џефа Кунса, све радим сам и потпуно сам предан свом раду. Он је пре свега индустријалац, бизнисмен. То је разлика између уметника и занатлије. Савремена уметност је и то, предузећа која запошљавају осамдесет, сто особа које за њих раде, а уметник је шеф предузећа. Не видим себе у томе. Увек сам радио сам у атељеу и настављам тако да радим, као Величковић, као Фројд и Бејкон. Ми смо људи атељеа, усамљеници.