Мој сусрет са Вијетнамом, Грином и Дирас

„Прошле године небо je почело да се руши смрћу моје жене. Заглибио сам се у животној мочвари. Повукао сам се у туробне мисли удовца којем су ћерке у расејању, живимо на три различите тачке света. Затворио сам се у невеселу самоћу себе самог. А то зна да буде лоше друштво. Млађа ћерка Јелена, пословна жена која ради и живи у Хонгконгу, приуштила ми је једномесечно путовање у Вијетнам, у намери да се тргнем из депресије, вратим друштвеном животу, истражим егзотичне лепоте и опишем их”, објашњава Зец како је настао његов путописни роман који представља и својеврсни омаж писцима Маргерит Дирас, Грејему Грину, као и древним источњачким мудрацима Конфуцију и Лао Цеу. „Вијетнам је држава која се уздигла из крви и пепела. Памтићу га као земљу зеленила, воде, сунца, ратника, радника, осмехнутих људи, егзотике и еротике.

Недељу дана провео сам у Сајгону или Хо Ши Мину. У овом граду рођена је Маргерит Дирас, славна списатељица, љубавница и алкохоличарка, која је три пута завршавала у делиријуму. Похађала је француски лицеј и као петнаестогодишњакиња доживела љубав с богатим Кинезом.„Веома рано у мом животу постало је сувише касно”, каже Маргерит Дирас у „Љубавнику”, роману болне, сурове и шокантне самоисповести. Кад сам га читао био сам потресен љубављу без сутрашњице. Млађа ћерка Јелена у Сајгону ме је сместила у велелепни хотел „Континентал”, колонијалног стила, у којем је Грејем Грин написао култни роман „Тихи Американац”. Гринов љубавни трилер доживео је две филмске екранизације.

Можда су зато људи измислили Бога...

Боравио сам у Гриновом, краљевском апартману са златним угравираним бројем 214. Славни енглески агент службе МИ6 и списатељ зналачки је изабрао своју осматрачницу, будоар и радни простор у срцу Сајгона. Грин је имао свакодневни ритуал – после дневних новинарских обавеза, предвече, у шест сати, попио би пиво у „Континенталу”. Потом би одшетао низ отмену улицу Катинат (данас Донг Кои), на кеј Меконга, да посматра како се истоварују амерички авиони. Затим би на тераси луксузног хотела „Мажестик” уживао у заласку сунца и испијао коктеле. Свако вече сам обнављао тај ритуал у знак сећања на великог писца.

Многи енглески писци били су одани тајној служби и Краљевини. Шекспиров савременик Кристифор Марло, двоструки агент, убијен је ударцем ножа кроз око у лондонској крчми под сумњивим околностима. Чувени писац Сомерсет Мом успешно се доказао као врхунски агент, радећи за МИ-6 у Првом светском рату у Русији. Краљ шпијунских трилера Џон ле Каре био је такође професионални обавештајац британске тајне службе. Један је од ретких писаца који су у својим делима реалистично приказали међународну шпијунажу. После одавања његовог идентитета КГБ-у, Ле Каре се посветио списатељском раду, на радост читалаца. За разлику од Флеминга, такође агента МИ-6, креирао је уверљивије заплете и јунаке комплексније психологије, засноване на стварности. 

Што се тиче деце, ту важи она Конфуцијева да у младости треба да одсечеш штап на који ћеш се ослањати у старости. Како године одмичу, све мање тражимо свој одраз у огледалу, а све више у сопственој деци. Старија ћерка Милица је успешан филмски радник у САД, а млађа Јелена пословна жена у Хонгконгу.

Да ли је све било баш како сте описали?

Не треба магију романа много нарушавати голом истином. Аутентична су имена свих људи које сам срео. Сви су они у себи носили неку мистерију, у коју сам као писац желео да проникнем, одгонетајући мистичну недокучивост лепоте у свакодневним стварима. Додуше, могао сам, као руски писци, своје ликове да назовем Човек у бунди од самуровине, Дама с хермелином... Али, не иде по вијетнамској врућини.

Човек мора да искорачи из самог себе и спозна да постоје и други. Вијетнам ме дубоко дојмио, из усамљеничке мочваре вратио ме радости писања, повезао с људима. На крају путовања које је почело празнином душе, потврдила се и Лао Цеова мисао: „Из глине се обликује посуда, но тек је празнина чини корисном”.

Шта је с вашим позоришним режијама?

Театар је за мене изгубио магију и драж. Нема ту више стваралачке радости за мене.

А телевизијски филмови?

Ово је ера ријалитија, површне забаве, свеопште комерцијализације. У писању романа нашао сам уточиште после смрти своје жене Јадранке. Ја сам редитељ који пише, ствара без притиска временских рокова, буџета, без икаквих продукционих и постпродукционих захтева и обавеза. Граница је само властита машта.