Допринос лингвисте Чомског

Ме­ђу­тим, ван ака­дем­ских кру­го­ва, по­себ­но ван оних нај­у­же струч­них, ни­је до­вољ­но по­зна­то ко­ли­ко је Но­ам Чом­ски зна­ча­јан као лин­гви­ста. Обич­но се на­гла­ша­ва ко­ли­ко је ва­жно да се на­уч­ник за­ин­те­ре­су­је за жи­вот ши­ре за­јед­ни­це, а ма­ло се го­во­ри о то­ме ко­ли­ко је ва­жно на по­пу­ла­ран на­чин при­бли­жа­ва­ти ши­рој јав­но­сти ре­зул­та­те на­уч­ног ра­да чу­ве­них на­уч­ни­ка. По­пу­ла­ри­за­ци­јом на­уч­них ре­зул­та­та за­јед­ни­ца се пре све­га кул­ту­ро­ло­шки уз­ди­же, али и про­на­ла­зи мо­де­ле у фор­ми­ра­њу соп­стве­не иде­о­ло­ги­је и по­гле­да на свет, про­све­ћу­је се и са­зре­ва. Ко­ли­ко је ва­жно да на­уч­ник при­ђе јав­ном мње­њу и да га упо­зна и раз­у­ме, то­ли­ко је ва­жно ра­ди­ти и у обр­ну­том сме­ру – омо­гу­ћи­ти јав­ном мње­њу да упо­зна и раз­у­ме на­уч­ни рад ис­так­ну­тих на­уч­ни­ка. 

Но­ам Чом­ски је сту­ди­рао лин­гви­сти­ку, фи­ло­зо­фи­ју и ма­те­ма­ти­ку и ка­да је имао са­мо 29 го­ди­на, а то је би­ло да­ле­ке 1957. го­ди­не, на­пи­сао је сво­ју чу­ве­ну књи­гу Син­так­сич­ке струк­ту­ре, у ко­јој је пред­ста­вио кон­цепт ге­не­ра­тив­не гра­ма­ти­ке и унео ре­во­лу­ци­ју у лин­гви­сти­ку. 

Је­дан од зна­чај­ни­јих на­уч­них до­га­ђа­ја 20. ве­ка би­ла је де­ба­та из­ме­ђу Жа­на Пи­ја­жеа и Но­а­ма Чом­ског, ко­ја је би­ла упри­ли­че­на 1975. го­ди­не у око­ли­ни Па­ри­за. Ко­ли­ко је оп­се­жна и оп­ште­у­ти­цај­на она би­ла, по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да су обо­ји­ца на­уч­ни­ка укљу­чи­ла у сво­је ти­мо­ве лин­гви­сте, пси­хо­ло­ге, би­о­ло­ге, ма­те­ма­ти­ча­ре, фи­зи­ча­ре итд. При­ме­ће­но је да су пр­ви пут ис­так­ну­ти пред­став­ни­ци тзв. „ме­ких“ на­у­ка ус­пе­ли да ин­спи­ри­шу и укљу­че у рас­пра­ву пред­став­ни­ке „твр­дих“ на­у­ка, по­пут би­о­ло­ги­је или ма­те­ма­ти­ке. Њи­хов су­срет оце­њен је као „мо­дер­на ре­ин­кар­на­ци­ја де­ба­те из­ме­ђу кла­сич­них фи­ло­зо­фа“. Је­дан од ор­га­ни­за­то­ра де­ба­те сво­јим за­па­жа­њем опи­сао је срж ње­ног то­ка: „Ка­да се­би по­ста­вим све­о­бу­хват­но пи­та­ње ’шта то чи­ни чо­ве­ка чо­ве­ком’, ја­сно је да је то де­ли­мич­но ње­гов ге­ном, а де­ли­мич­но ње­го­ва кул­ту­ра. Али ко­ја су ге­нет­ска огра­ни­че­ња кул­ту­ре?“ Ова де­ба­та је, да­кле, пре­ко раз­ли­чи­тих при­сту­па је­зи­ку и са­зна­њу, отво­ри­ла и фун­да­мен­тал­на пи­та­ња, као што је про­блем шта то чо­ве­ка чи­ни чо­ве­ком и да ли је ути­цај на­сле­ђе­ног ја­чи од ути­ца­ја сте­че­ног. 

Зна­чај лин­гви­стич­ких схва­та­ња Чом­ског не­за­о­би­ла­зан је и да­нас, иако са­вре­ме­на лин­гви­сти­ка све ма­ње ис­пи­ту­је уро­ђе­не и уни­вер­зал­не је­зич­ке струк­ту­ре, а све ви­ше оне ко­је су по­сле­ди­ца сре­ди­не и кул­ту­ре на је­зик. Ипак, ути­цај Чом­ског на на­уч­ни­ке раз­ли­чи­тих ин­те­ре­со­ва­ња ши­ром све­та био је не­пре­ва­зи­ђен у дру­гој по­ло­ви­ни 20. ве­ка. Из­ван­ред­на на­уч­на би­о­гра­фи­ја ни­је га спу­та­ва­ла да се ак­тив­но укљу­чи и у дру­штве­ни жи­вот и да и на том по­љу оста­ви не­за­о­би­ла­зан траг.